Ku dica uvik smo gledali di će mo se omastit čijim trišnjama, piskama jel jagodama. Lacika, koji je bijo s nama u bandi imo je staru majku baćinu mu mater, u to vrime je već imala oko osamdeset godina.
Uvik nam je divanila – „Ajte dico vamo kod mene , tute imam jednu trišnju pa se najite i berite koliko oćete . Samo molim Vas nemojte lomit grane i nemojte da se odlomi grana pod Vama da ne bi popadali pa da ne ostanete prosjakovi.“
Oš klinac u tim godinama slušat majku, još i ako bi i očli kod nje brzo nam je dosadilo jel uvik je divanila kako je ona kugud dite bila sa baćom i materom otirana u logor, al je imala sriće pa su uspili pobići kad su ji digod nosili u vagonima virovatno da ji sve streljadu.
Pekla je ona sirota nama i palačinte, samo da budnemo š’njome, al dičja pamet i taj nemir u ti’ godinama ni nam je davo mira neg smo tiskali uvik u kojčije voćnjake, pa smo tušta puta i bižali a di i ne bi kad je jedared gazda Mirko puco iz lovačke puške u vr’ trišnje pravo nama više glava.
Maćika je o’ to doba i osto bandžav na jedno oko jel kako je pado tako je grančica mu ubola se pod oko , nije ništa smijo kast kod kuće i dalo mu se na zlo i tako je siroma prošo loše s okom, da je vidijo samo na jedno oko pa nije ni vojnik mogo biti a ni cure ga nisu tile zbog oka.
Kako smo rasli, tako smo dolazili sebi i počeli ić kod Lacinove majke, snaš Estere. Prišla je već i osamdesetu kad smo mi poodlazili u vojsku i kad smo se povraćali u dvi godine svi iz vojske jedared smo se skupili u mijani i Lacika sa nama. Kad kogod pita:
„Da di je naša majkica? „
„Jeno na salašu je“ sav radosan će Lacin.
A mi svi u glas.
„Iđemo je viditi? „
I oped svi u glas.
„IĐEMO“
Banili mi sa Maćikinim špediterom, poskakali i svi počeli grlit i ljubit snaš Esteru. Al sad je već bila i odviše stara, nije mogla ni na ajto vode izvuć iz bunara pa smo joj kupili motor „RUS“ da joj budne lakše, pa smo se dogovoili da joj svaki dan dolazimo pomagat kojko od nas.
Nije prvo tila al je na kraju pristala. A nije iz prve tila jel nam je divanila.
„ Iđite dico tražite cura da se ženite, manite se meni pomaganja – ja ću se kakogod snać nije meni teško.“
Vidili smo mi sad već ljudi da ona neće da se prida godinama, al vrime čini svoje, uzima i gazi i najjače.
Jedared je kogod pita zašto nas je toliko vabila baš kod nje na trišnju , pa nam još i palačinte pekla.
„Eeeeee dico moja , ja imam tu jednu trišnju a Bog je davo da svake godine rodi i da dotekne svima a najvećma sam volila da vidim Vas al i ostalu dicu da ste tute na njoj i da idete koliko možete. Znate dico, odrasla sam u teškoj sirotinji, sa devet godina sam išla služiti , prvo sam čuvala guske pa sam posli postala reduša i onda se udala za Gezu mog pokojnog , to je Lacikin dida. Dok sam služila dico zdravo dobro sam vidila ko su gazde. Ta oni dico ne maridu nizašta neg za novce i sve gledadu kroz novce. Pa da nije tako ne bi onaj šašavi Mirko za koju kilu trišanja puco na dicu, a tolike trišnje ima da ne zna šta će š’njima“
Mi se pogledali med sobom i jesapimo, pa dobro kaže majka.
Maćika upre pogled u snaš Esteru i veli .
„ Snaš Estera, on ne zna šta će s’trišnjama al ne zna se ni šta će od njega biti. Znate svi da je počo zdravo piti i sad koji dan je misto rakije na cug popijo fićok otrova nikog jakog što je nalijo u fićok, a klinac će ga znat zašto je baš u fićok livo. Tako da jeno boridu se doktori da ga spasidu“
Pogleda snaš Estera pa veli.
„Dico šta mu Bog dosudi jeto nek mu dade da još živi i budne zdrav“
Tu još rič po rič i vratimo se u selo, popijemo još po koju i ajc kući.
Sutradan, osvanila bać Mirkova posmrtnica u selu.
Ajc uveče mi svi na virastaš kad Maćika nas zove u stranu i kaže da se nađemo posli virastaša.
Kad smo se našli, izvadijo je jedan papir odmoto ga i počo nam čitati.
„Ja Mirko (taj i taj) pri čistoj i zdravoj pameti i prid dva svidoka, u znak pokajanja sve zasade pod trišnjama i briskama ostavljam Matiji (Maćiki) (tom i tom). Koji je dužan da polak zasada ostavi za sebe a drugo polak da ravnomirno razdili med svojim društvom. Ovog se mora pridržavati posli moje smrti“
Na kraju ovog kratkog pismena, osim bać Mirkovog potpisa bilo je još dva potpisa svidoka, potpis overivača i velik okrugli sudski pečat.
Ovu pripovitku je izdivanijo jedan deran iz jednog sela i član jednog obaško nestašnog društva.
