U bašti jedne stare subotičke kafane

Nedavno se jedan stari novinar iz Pule interesovao da li postoji neka fotografija predratne kafane „Tri šešira“ u Subotici. Taj lokal ga interesuje jer su se pre Drugog svetskog rata tamo okupljali Istrani i Dalmatinci, izbegli iz gradova koji su ostali pod Musolinijevom Italijom.

Po njegovom saznanju, vlasnik je bio Tomo Parun, rođak pesnikinje Vesne Parun. Iz starog kraja, sa otoka Prvića,  dva puta nedeljno im je stizala riba. Najugledniji gost bio je profesor Pravnog fakulteta u Subotici, Istranin dr Mijo Mirković, kao pesnik poznat pod umetničkim imenom Mate Balota.

Svake večeri do prvog maja u restoranu „Tri šešira“ nastupa u svetu poznati ruski plesni kvartet Orlov, koji je svuda imao veliki uspeh     /reklama u novinama/

Postojalo je to mesto i posle rata, ali je u neko vreme srušeno zbog proširenja Mlekare, koja se nalazila u susedstvu. Kasnije je pod tim imenom radio jedan drugi birc, nedaleko odatle, međutim on nema veze sa stara “Tri šešira”.

Danas je na tom prostoru Trg Cara Jovana Nenada i sve je manje onih koji se sećaju kako je nekad izgledao taj deo grada. “Tri šešira” su imala letnju terasu koja je imala izlaze na uličicu Vuka Karadžića i na trg ispred Radničkog univerziteta.

Fotografija još nema, što ne znači da se neće pojaviti jednog dana. U međuvremenu, subotički kolekcionar Ljudevit Vujković Lamić doneo je u Istorijski arhiv slike stare kafane “Spartak”.

Stari Spartak

Nije to onaj Spartak koji mi pamtimo. Ovaj je srušen da bi ga zamenila moderna zgrada “socijalnog”.

Teško je prepoznati nešto što više ne postoji, a još teže je prizvati duh tadašnjeg vremena. Nisu to samo mesta gde se spremala hrana i točilo piće, već sastajališta ljudi koji su imali svoje razgovore, šale, pesme i igre, koji su se pamtili još neko vreme dok ih nije pomelo vreme, kao i ljude kojima su pripadali.

Naše ugostiteljstvo u poslednjih sto godina možemo podeliti u tri epohe.

I

U predratno vreme, o kojem danas svedoče samo fotografije i po koja retka zabeleška, kafane su se delile na one otmene i one koje to nisu. Slike svedoče o luksuznim enterijerima i lepo odevenim gostima. O Gradskoj kafani u prizemlju Gradske kuće, zabeleženo je da je bila najskuplja, ali ne bez razloga. Pedeset vrsta kolača, francuska kafa sa mlekom, šlagom ili kajmakom, pića sa svih strana sveta, novine i časopisi iz Beča i Pešte…

U kafanu Beograd na korzou, svraćali su i imućniji salašari. Iako restoran pod tim imenom radio sve do kraja osamdesetih, negde usput se izgubio nekadašnji šarm. Nije to bilo odjednom.

II

Godine 1948. svi ugostiteljski objekti su nacionalizovani. Retko koja privredna grana je toliko nazadovala nakon ove odluke novih vlasti. Verovatno je zato polovinom 60-ih ponovo dozvoljeno privatno vlasništvo u ovom biznisu, iako to nije značilo vraćanje nacionalizovanih lokala. Za novi početak, kafedžije su morale da nađu i novi objekat. Niko od njih nije mogao da ponovi nekadašnji sjaj, a i da je imao sredstava za to, nije se moglo doći do atraktivnog poslovnog prostora u centru grada.

Bašta kafane Spartak

Predratni gosti su nastavili da dolaze u kafanu Beograd, koja je tada preuzela naziv Gradska kafana. Stari gosti su bili sve stariji, svraćali su preko dana da razgovaraju ili igraju šah, ali su veče ostavljali mlađima. Šezdesetih godina se neko setio kako su tu pre rata održavani razni programi, varijetei sa glumcima, orkestar ruskih emigranata “Balalajka”… međutim, taj ambijent je zauvek izgubljen. Najveći pazar se pravio kada svira novokomponovana narodna muzika, dok je sve više, nekad poznatih kafana, ličilo na stanične restoracije.

III

Do osamdesetih godina je stasala nova generacija Subotičana koja je dobro znala šta hoće, a to nisu kafančine društvenih preduzeća sa prljavim stolnjacima i punim pepeljarama, već moderno uređena mesta sa isto tako savremenom muzikom koja dolazi iz HI FI uređaja. Upravo omladina je zauzela brojne nove kafiće u kojima su radili njihovi vršnjaci. Neke od tih lokala dizajnirali su poznati subotički arhitekti.

Od tada, pa do kraja veka nestali su klasični bircuzi, ekspres restorani i oni koji su nosili slavna imena, ali i predznak “socijalistički”.

Kada su snimljene ove fotografije, stari Spartak više nije bio u privatnim rukama. Izgled mu se nije razlikovao od predratnog, kada ga je vodio Pere Poljaković. Ostalo je zabeleženo da u njegovo vreme nije bilo muzike, jer gazda Pere zvani Švedrik, nije voleo buku. Na ručak su dolazili činovnici iz Gradske kuće, dok su pijačnim danima gosti bili seljaci i salašari.

Stari Spartak je srušen 1958. godine ali je malo dalje nastavio da radi pod istim imenom.

Lansky