U izlogu parfimerije Jorgovan

“Tad pomislim to su od savjesti trube: nisi opr’o noge, nisi opr’o zube…” stihovi su iz jedne  stare pesme Ramba Amadeusa, koji podsećaju na jedan još stariji običaj – pranje nogu pre odlaska na počinak. Možda je bolje reći navika pre  nego običaj. Navika ostala iz vremena kada je za kupanje bila rezervisana subota a ono što može da se obavi na lavoru, imalo je svakodnevni ritam.

Iako su u domove već ušla savremena kupatila i tuševi, još dugo je ostala inercija da se pre spavanja peru noge, iako je o istom trošku moglo da se obavi komplet tuširanje.

Dvadeseti vek idući prema svom kraju, donosio je u naša kupatila sve bogatiji izbor sredstava za higijenu i negu tela. Nekada je jedna krema bila dovoljna da radi radnju od glave do dupeta, dok čovek 21. veka pliva u moru losiona, kupki i namaza bez kojih nema života.

Na ovom mestu moramo razdvojiti ženski od muškog sveta. Stariji i neki sredovečni muškarci još smatraju da su BRION ili PITRALON sasvim dovoljni u njihovom kozmetičkom arsenalu, dok su oni koji su najviše držali do sebe devedesetih, silom prilika birali između MALICIE i DENIMA.

Dakle, žene su te zbog kojih postoji kozmetika.

 

Subotičke parfimerije: Jorgovan, Ruža i Dahlia

Ako zavirimo u ove parfimerije u vreme socijalizma, iznenadićemo se činjenicom da socijalistička žena nije oskudevala u svetskim markama. Putem licenci, naše tržište je bilo snabdeveno markama kao što su, recimo, kozmetika RIMMEL (Slavica Subotica), Helena Rubinstein (Saponia Osijek), Max Faktor (Merima Kruševac), zatim Yardley, Revlon, Vitamol i Lanvin  (Krka), licencirani su bili i Nivea, Solea, Schwarzkopf, Juvena, L’Oreal, Ambre Solaire i drugi.

 

Parfimerija Jorgovan, sedamdesetih

parfimerija-jorgovan2

parfimerija-jorgovan

parfimerija-jorgovan3

parfimerija jorgovan (1)

Marijina industrija  lepote

Ko je oblikovao i dizajnirao spoljašnji izgled higijensko kozmetičkih proizvoda, u ono vreme se nije znalo iako su pakovanje i marketing bivali sve važniji kako je socijalistička ekonomija  rasla. Danas, kada je sve veće interesovanje za produkt dizajn tog vremena, isplivalo je i ime jedne rođene Subotičanke.

Marija Kalentić rođena je u Subotici  1930. godine kao dete ruskih emigranata (Gerasimenko). Otac joj je radio u Direkciji železnica a ona je, okružena knjigama, klavirom i umetnošću, želela da bude balerina.  Ipak, godine 1949. postala je  student prve generacije Akademije primenjene umetnosti u Zagrebu. Decenijama koje su sledile, Marija je oblikovala bočice za parfeme, plakate, kataloge…

 

 Limenka za Neva šampon, oko 1955.godine

sampon neva

Da njen rad nije ostao zaboravljen, pokazali su Zagrepčani 2013. godine. Izložbom “Marijina industrija ljepote” u Muzeju za umjetnost i obrt,  zaokružen je Marijin stvaralački rad na dizjniranju ambalaže za zagrebačku firmu Neva od 1963 do 1985. godine .

marija kalentic2 (2)

marija kalentic2 (1)

Jednostavnost i prepoznatljivost

crna macka

marija kalentic

 

Kalentic (11)_big

kalentic marija



KOMENTARI

  1. Revizor kaže:

    Kada je Bog stvorio ljude, pogleda muskarca, klimne glavom i kaze – Dobro si ispao. Onda odmeri zenu, od glave do pete i prozbori – Hm, a ti ces morati da se sminkas!

  2. Kertvaros kaže:

    Subota je bila klasicni dan kupanja, kako za one koji su imali kupatila, tako i za one bez njih. Moramo se potsetiti da je jos 50-tih godina kupatilo bilo bez bojlera. Dakle za kupanje jedne porodice od 4-6 clanova bio je potreban skoro jedan citavi dan. Kazan u kupatilu je imao kapacitet nekih 100-120 litara vode. Ispod kazana je bilo loziste na cvrsto gorivo i dok se je voda u rezervoaru zagrejala moglo je i potrajati 2-3 sata. Kolicina tople vode je bila dovoljna za kupanje recimo dve osobe i potom je islo sve ispocetka za sledecu turu kupanja. Dakle o nekom tusiranju caskom i na brzinu nije moglo biti reci. Kod onih ljudi koji nisu imali kupatilo, procedura je bila jos duza. Prvo je trebalo doneti vodu, cesto sa javnog bunara na ulici. Zatim ogroman lonac vode zagrejati na stednjaku, potom uneti, obicno u kuhinju, povecu sedecu kadu od pocinkovanog lima (kao u western-filmu) i onda ide kupanje, svi lepo po redu, prvo deca pa odrasli. Subotom se obicno cistila kuca (ali i oko kuce) ribali podovi, menjala posteljina, oblacile ciste pidzame, sve u svemu subota je bila jedan prilicno stresni dan, narocito za majke i domacice. Redovno pranje nogu pred spavanje nije bio nikakv ekstra ritual vec jedna najnormalnija stvar. Leci uvece u krevet sa partnerom kome smrde noge, nije bas neki erotski dozivljaj.
    Inace, da su zene te zbog kojih postoji kozmetika, uverio sam se jos u prvom razredu osnovne skole. Podjem ja posle nastave, umesto pravo kuci u Ketrvaros, na jednu rundu po Subotickom korzu. To sam onako kao klinac radio s vremena na vreme i obilazio i vrsio “inspekciju” izloga u nasoj ulici sa najelitnijim prodavnicama. Parfimerija “Jorgovan” je bila posebno interesantna jer je njen izlog odskakao od sivila izloga posleratne Subotice. U izlogu je bilo svega sto je izgledalo nekako lepo i luksuzno i meni naravno vrlo interesantno. Skupim ja svu svoju hrabrost i odlucnost i udjem u prodavnicu. Inace u takve prodavnica deca nisu ulazila sama bez pratnje odraslih. Pitam uctivo prodavacicu da li mozda ima za mene kakvu praznu kutiju. Imala je i dala mi je. Bila je to prekrasna kutija u kojoj su bili sapuni, od lepog, belog i cvrstog kartona, sa divnom slikom u koloru cveta jorgovana i sa unutrasnje strane kada se kutija otvori,na poklopcu slika zapravo portret jedne prekrasne zene. Osim toga kada se kutija otvori, odmah me je zapahnuo miris sapuna odnosno jorgovana.Sledeceg dana donesem kutiju u skolu, i sve devojcice iz razreda se okupe, istina ne oko mene vec oko moje kutije. Poklonio sam je mojoj simpatiji i tihoj ljubavi koja je odmah u nju stavila svoje lutkice, krpice i ostalu pokretnu imovinu. Sijala je od srece a meni je bilo toplo oko srca. Tu sam po prvi puta poceo da shvatam da postoji neka veza izmedju zena i kozmetike.

  3. Lansky kaže:

    Neki još čuvaju kutije iz tog vremena. Drže u njima konce i igle, a ako su limene onda brašno ili šećer. Služe i za stare slike i sitne uspomene koje znače samo njima. Mada, mogu da budu zanimljive i drugima, ako uz njih ide lepa priča. Ništa kao detalji iz uspomena ljudi, ne može da oživi duh nekog vremena.

    f

  4. STeve kaže:

    Jedna od stvari koje izdvajaju ovaj sajt od drugih slicnih, su najvecim delo odlicni tekstovi Lansky-a.

  5. Lansky kaže:

    Drago mi je da to čujem. Meni su opet posebna poslastica uspomene Kertvaroša na zadatu temu. Šteta što starija generacija ne stoji bolje sa internetom, da može da nam pripoveda.

  6. Komentar sa facebook stranice kaže:

    Na fografiji iza pulta prodavač i poslovođa preko 30 g – Delić Marija Mancika ,brend faca prodavnice

  7. stormwatch kaže:

    Jorgovan – svetska parfimerija u kojoj su se od kraja sedamdesetih bez problema mogli naci Playmobil i Lego kompleti, kao i HO i N gauge vozici.

  8. Aleksa kaže:

    @Lansky
    Postoji starija i jos starija generacija suboticana. Posto sam ja iz jos starije generacije pamtim neke stvari koje na zalost padaju u zaborav.
    Naime, u napisu o parfimeriji Jorgovan su ocigledno koriscene fotografije iz necije privatne zbirke iz sedamdesetih ili osamdesetih godina. Medjutim ja bih zasao u godine koje se mnogima cine kao praistorija.
    Krajem cetrdesetih i tokom pedesetih godina najznacajnija parfimerija u Subotici je bila Parfimerija Ruza. Iskreno receno,moje drustvo i ja – svi muskarci, nismo bas previse marili za parfeme, kupovali smo sapun za brijanje i Pitralon, ta brijali smo se uglavnom jednom nedeljno,subotom. Parfemi su se prodavali na merenje,kupac je doneo flasicu u koju su nasuli trazenu kolicinu parfema.
    Kasnije se javljaju luksuznija pakovanja parfema, sapuna,raznih krema, pudera i pravi hit je bio prodaja zenskih perika, od kojih je bio veliki izbor, a decjih igracaka je bio pun izlog.
    Ali, posto uvek postoji ali, nas su ipak najvise zanimale devojke-prodavacice, cak moram priznati da sam medju njima imao cak dve simpatije, koje naravno o tome pojma nisu imale, mada je jedna od njih kasnije postala moja supruga.
    Posto Parfimerija Ruza vise ne postoji (sada je tu Erste banka) niko me nece optuziti da pravim reklamu.
    Jedino mi je zao sto nemam fotografiju ove parfimerije koja je sa dva ogroma izloga dominirala ovim delom trga.

    I na kraju, evo iz moje privatne zbirke jedne fotografije koja je povezana sa pomenutom parfimerijom.

    Na slici su devojke iz Parfimerije Ruza,snimljene u parku kraj Gradske kuce
    Foto Odri 1957.godina.

    scan0001

  9. Lansky kaže:

    Fotografija – odlična. Što se tiče ženske mode, pedesete su bile najlepše. Na drugom mestu su 60-te.

  10. Kertvaros kaže:

    @ Aleksa,

    Znate Aleksa, ja sam valjda jedan od retkih ljudi koji nikada u zivotu nisu kupili parfem. Medjutim jos kao klinca me je odusevljavalo da gledam kod kupovine parfema na mensuru, onaj trenutak kada bi prodavacica odmerenu kolicinu parfema sipala u, obicno doneseni flakon, a koji se je godinama u familiji cuvao, pomocu jednog minijaturnog levka. Ne znam zasto, ali sam takav maleni levak uvek zeleo da imam. Zelja mi se nikad nije ispunila. Izlozi parfimerije “Ruza” su bili nadaleko poznati. Kao gimnazijalac sam svakodnevno prolazio pored tih izloga i uvek se naslo u njima nesto novo i interesantno. Cesto sam se pitao sta je to u izlogu i cemu zapravo sluzi. Moje drugarice u razredu su za takva pitnja bile prava adresa. Valjda nije bilo ni jednog artikla u izlogu a da nisu znale kako se pravilno izgovara, cemu sluzi, i naravno ono najvaznije – koliku ima cenu. Fotografija devojaka iz “Ruze” me je “strefila” ne samo toliko sto devojke izgledaju zaista kao devojke, vec sto sve imaju one plasticne korpe. Bile su te korpe pravi hit u to vreme (mislim da su bile uvoz iz Italije) i svaka zena koja je bar malo drzala do sebe imala je jednu takvu. Moja majka inkluzvino. Kada bi nasa mama poslala mladju sestru u ducan da nesto kupi, ona bi pristala, ali samo ako sme da ponese i tu plasticnu korpu. Bio je to jedan vazan i nezaobilazan aksesoar Subotickih dama, Anno Domini 1957. Nekad bilo – sad se spominjalo.

  11. Lansky kaže:

    Odmah sam uočio te plastične torbe. Još ne znam da li je neko kod nas složio u neku vremensku liniju, kojim tempom je plastika ulazila u svakodnevni život Jugoslovena. Ona je tu odavno (od kad?) ali je menjala druge materijale polako – malo po malo. Čini mi se da nije tako bilo davno kada su se kante i one baštenske za zalivanje cveća pravile od lima. Noše i lavori su sedamdesetih sa lima prešli na plastiku…

  12. Kertvaros kaže:

    Subotica je imala firmu Metalija koja je mnogo toga prozvodila od lima pa je tako plastika kod nas stigla relativno kasno. Ja se secam kada je moja mama kupila plasticni stolnjak i nasoj komsinici objasnjavala kakvo je to savremeno cudo na stolu. Jednostavno prospes nesto na stoljnjak i ne moras da peres, samo prebrises, divota jedna. Mi smo u Subotici imali na Korzu i dosta veliku prodavnicu Splitske Jugoplastike. U tu prodavnicu smo sa roditeljima ulazili uglavnom dva puta godisnje. Prvo se kupovale stvari za letovanje, peraja, duseci, lopte i uglavnom stvari koje se nose na plazu. Na moru su te stvari obicno bile skuplje. Drugi puta smo ulazili na pocetku skolske godine. Imali su jeftine skolske torbe od plastike, obicno bi nekako izdrzale jednu skolsku godinu, i ono mnogo vaznije, a to su bile plasticne pelerine u lepim vedrim bojama koje su nas stitile od kise. Na upotrebne predmete od plastike Suboticani su se tesko privikavali. Ono sto nije bilo od livenog gvozdja ili celicnog lima, delovalo je sumnjivo i na tako nesto “cuvaran” gazda nije trosio novce. Inace neposredno nakon rata pojavljuje se iz USA najlon kao simbol i sinonim novog vremena, zenske carape, bluze itd. Ispocetka svercovana roba, naravno Suboticani nisu svercovali nego je tu robu “snas`- Tereska prinela iz Talijanske” Dakle Suboticani nisu svercovali – oni su samo prenosili. U nasoj zemlji jos nisu delili plasticne kese po prodavnicama, ali su one iz inostranstva bile vrlo popularne. Suboticke frajle bi rado sa takvom inostranom kesom prosetale Korzom. U vreme kada je plastika postala siroko rasprostranjena, mene vise nije bilo u Subotici i nemam sta mnogo da kazem o tome.

  13. Anonimni kaže:

    kada je bilo centralno planiranje za novu Jugoslaviju METALIJA je imala zaduzenje
    da za celu zemlju radi lavore i kablove – vődőr – i to naravno od lima. Kasnije dolazi
    do nekih integracija asortiman se menja, radi se za potrebe Severa kao i za neku
    firmu iz CSoke. Mislim da se sve zagasilo. jer nista u ulici Pap Pala.- hirtid alugy

  14. Aleksa kaže:

    Sada vec polako skrecemo sa teme,ali posto me je zaintrigirao napis o centralnom planiranju u Jugoslaviji, da ipak pojasnimo neke stvari u vezi fabrike Metalija.

    Ja sam se zaposlio u fabrici Metalija 1954.godine u proizvodnom pogonu gde smo izradjivali neke sitnice za vojsku (karabinjeri), trenice,mlinove za orase i posude za przenje kafe i slicnu metalnu galanteriju.
    U drugom pogonu se se izradjivali umivaonici, kante za vodu i gore pomenuti lavori mada ih ja nikada nisam video. Umivaonici i kante za vodu su se farbali i zatim ukrasavali raznim cvetnim motivima.Proverite samo vase tavane.
    Sto se tice kablova,Metalija je bila najveci izvoznik pocinkovanih kablova u ovom delu Evrope. Kablovi su se izvozili u ogromnim kolicinama u zemlje Bliskog Istoka.
    I nesto sto necete verovati – na kraju radnog dana sam tacno znao koliko sam toga dana zaradio. a nije bilo racunskih masina samo olovka i poenter – covek koji je belezio sta i koliko je svaki od radnika radio.

    Nakon sto je fabrika Mehanika propala, pripojena je Metaliji i tada je pocela proizvodnja lustera, a kasnije i vaga u saradnji sa fabrikom Metripond iz Madjarske.

    Kraj je dosao pripajanjem Metalije Severu.

    I na kraju da se vratimo na pocetak. U godinama kada sam u ovoj fabrici radio direktor je bio Antun Kopunovic,izvrstan organizator,koji je stalno bio medju radnicima. Medju zaposlenima je bilo puno mladih ljudi,radilo se u tri smene. Postojao je radnicki restoran, a u sredini dvorista – verovali ili ne – bazen za plivanje, Za radnike su organizovane priredbe, izleti,nezaboravan izlet za 1.maj u staru Riblju cardu na Palicu.

    I eto, to je bila planska privreda, dokazite mi da li danas u Subotici ima nesto slicno.

    A sada moze otpoceti paljba, uglavnom od onih koji tada nisu bili ni rodjeni, pa pozivam i one koji su to doziveli da potvrde moje reci.

    Hvala pa paznji.

  15. Kertvaros kaže:

    U fabrickom krugu Metalije nisam nikada bio. Mi smo se motali po teretnoj stanici i videli kako svaki dan jedan fabricki kamion (Praga) donosi metalnu galanteriju u teretne vagone. Mozda sam nesto pobrkao, ali cini mi se da je portir u Metaliji tih pedesetih godina imao nadimak “Brzonogi” zbog svoje drvene proteze. Trotoar u Papa Pavla, tadasnjoj Novatorskoj ulici, je oko 14 sati bio prepun radnika, jedni su isli na smenu a drugi kasnije svojim kucama. Koliko se secam bila je, da li povremena ili redovna i treca, nocna, smena. Umivaonika se posebno secam. Bili su obavezni deo u svakoj kuci bez kupatila i vodovoda, a takvih kuca je bilo mnogo. Konstrukcija od metalnih cevi, vrlo stabilna, visine nekih 70-80 cm. sa otvorom u sredini za lavor, sa strane sipka za peskir i naravno mesto za bokal sa vodom i ispust za sapun. Obicno krem boje sa obaveznom cvetnom dekoracijom. Ista cvetna dekoracija je isla i na bokale, kante za vodu i drvena sedista za decje tricikle, koji su se takodje proizvodili u Metaliji. Cak su i metalni puni tockovi tricikla bili tako napravljeni (izfrezovani) da su nosili naziv Metalija. Sva Suboticka preduzeca su manje-vise imala isto radno vreme, i kada bi se oko dva popodne i to sve odjednom, slili zaposleni prema raskrsnici kod suda, bila je to slika kao da je snimljena negde u Kini. Bezbrojni bicikli, prepuni tramvaji, Subotica je nekad bila zahuktali industrijski grad.

  16. Lansky kaže:

    Metalija – Subotica 1961. godine. Danas, Interšped carinsko skladište.

    metalija

  17. Anonimni kaže:

    ALEKSA bi trebao da se proseta kod MEZŐDI ISTVÁNA , ulica Dozsa György
    svi ga znaju po nadimku CSIRKÁSZ – bivsi fudbalski sudija. Ceo radni vek pro-
    veo je u METALIJI. Pun je priche i sve zna od pocetka do propasti ove firme.

  18. Aleksa kaže:

    Prica o gospodinu CSIRKASZ-u bi trebala biti u napisu “Čega nema u Dudovoj šumi”. Naime on je veliki deo svoga zivota proveo na terenu u Dudovoj sumi, prvo kao igrac nekadasnjeg Metalca koji je promenio naziv u Sever,pa se kasnije klub preselio iz Dudove sume – e pa nema toga prasnjavog igralista u Dudovoj sumi, niti citavog narastaja koji su ganjali loptu po tom igralistu,medju kojima sam bio i ja,koji smo trenirali u odbacenim kopackama, i u tzv.”ruskim gaćama” koje su nam dosezale ispod kolena. I da zavrsim, sa tim covekom sam neki dan razgovarao i uverio se da se seca svakog detalja iz Dudove sume, a i fabrike Metalija. Nazalost, u to vreme,a ja govorim o pedesetim godinama, malo ko je imao fotoaparat,tako da ni on nema nijednu sliku iz tog perioda svoga zivota.

  19. Ruza kaže:

    Pozdravljam vas. Jos moj tata je radio u Metaliji, od 50 i neke, a i ja od 64 god. Imam i slike iz Vagarskog, gde su se montirale Marina vage. A, bas kako kazete od spajanja sa Severom, nista vise nije bilo isto…e, sad ako mi slike prihvatio dobro, ako nije…

  20. Ruza kaže:

    Evo jos jedne…

  21. Lansky kaže:

    Marina vaga

  22. Ruza kaže:

    Hvala za,, noviju,, sliku, ovu donju…. to je prava Metalijina vaga. Montirale su se i prodavale godinama a nasa slika je nastala oko 1970.

OSTAVITE KOMENTAR