– „Znate, i ja sam služio vojsku u Podgorici na istom mestu gde sad služi moj sin“ – raspričao sa čovek u kupeu voza koji je za Suboticu išao iz pravca Bara.
– „Posetio sam ga i otišli smo kod istog fotografa gde sam se ja slikao onomad. Taj fotograf… i onda je bio mator – i sad je mator“– kroz smeh se prisećao čovek u kupeu, i bio je u pravu što se jednog tiče: ko je bio mator, sad može biti samo još matoriji. Kad čovek doživi duboku starost, malo je onih koji ga pamte kao mladog. To društvo se toliko proredi da gotovo svi koji ga znaju, znaju ga kao starijeg, pa se narednim generacijama sećanje na njeg često prenosi kao priča o deda…tom i tom ili babi – toj i toj.
Uzmimo, recimo deda Seleta. Mihajla Selea su svi zvali i pamte ga kao – deda Sele. A bio je i on nekada mlad. Rodio se krajem 19. veka u Žombolju (Rumunija) a ono što je nama zanimljivo, to je da je bio u rukovodstvu fudbalskog kluba ŽAK od njegovog osnivanja početkom 20-tih, pa sve do formiranja Spartaka u kome je ovaj fudbalski radnik ostao upamćen kao izuzetno sposoban menadžer koji je Plavima organizovao turneje od Albanije do Engleske i od Malte do Nemačke. Njegove fudbalske veze su koristile i našim najvećim klubovima. U upravi Spartaka je ostao i pod stare dane, kao savetnik. Sve do kraja svog životnog puta, polovinom osamdesetih.
Ceo život na Spartaku – Deda Sele
Šezdesetih godina, procenat Jugoslovena koji su primali penziju nije prelazio jednocifreni broj. Dobro za penzioni sistem ali ne i za stare ljude koji nisu imali pravo na mirovinu. Tako nizak procenat uživaoca prava na penziju delom može biti opravdan činjenicom da je tadašnja populacija bila veoma mlada, dok je drugi faktor bio visok udeo poljoprivrednog stanovništva. Činovnici i industrijski radnici koji su tih godina stekli pravo da se penzionišu, bili su malobrojni a penzionera bi bilo još manje da nije bilo onih koji su to pravo ostvarili kao borci odnosno ratni veterani.
Kako je bilo dočekati starost i bolest bez novčanih prinadležnosti ? Na selu, to je značilo raditi do sudnjeg dana. Isto je važilo i za zanatlije a sigurno da se u patrijarhalno uređenim porodicama najnormalnije preuzimala briga o starima.
Jedno je sigurno, nikad nije bilo lako. Šezdesetih godina novine su ovekovečile nekoliko starih Subotičana koji su zahvaljujući svom malom biznisu postali poznati svima.
Stari oštrač
Skoro pola veka Šandor Horvat je oštrio noževe na tocilu koje je deda ostavio njegovom ocu a on Šandoru. Ova sprava napravljena polovinom 19. veka hranila je tri generacije.
-„Ranije, kada sam bio mlađi, išao sam i u okolna naselja ali su godine i bolesti učinile svoje. Ne mogu više dugo da pokrećem točak tocila. Sada mi pomaže žena ali ni ona neće moći dugo da izdrži. Međutim, od nečeg se mora živeti. Kada bi mi se makar porez smanjio. Nekada, posle 35 godina rada, zanatlijama bi se ukidao porez“ – žalio se stari oštrač, živi spomenik prošlih vremena.
Zvezdar teleskop
„Ljudi su stigli na mesec a vi dođite kod mene, videćete sva nebeska tela“ – pisalo je na reklamnoj tabli obešenoj na teleskop Dežea Molnara, ispred Jadrana.
Tih godina su bila velika očekivanja od istraživanja svemira. Očekivalo se da će ljudi do dvehiljadite godine već naseljavati druge planete a bili su brojni i oni koji su bili ubeđeni da će nas pre toga posetiti bića iz galaksije. Očekujući taj dan Deže je postavio „zvezdar – teleskop“ koji je sam konstruisao i ponudio građanima pogled na nebeska tela po ceni od 1 dinar za 3 minuta.
„Imam dozvolu za ovu moju delatnost i uredno plaćam porez. Sve što vidite konstruisao sam sam kod svoje kuće. Usluga nije skupa“ – rekao je Molnar.
Čika Sava
U leto 1966. Subotičke pišu kako je najpopularniji prodavac lozova u gradu čika Sava Ugrinov. Što zbog svoje neposrednosti i duhovitosti, što zbog činjenice da je u poslednjih sedam kola Jugoslovenske lutije prodao Subotičanima čak tri dobitne srećke. Kaže za novine da je u karijeri od njega kupljeno petnaest glavnih premija a da on sam nikad nije dobio ništa veće iako kupuje lozove još od 1908. godine. Mada u godinama, Sava je ostvarivao najveći promet sa srećkama Jugoslovenske lutrije u Subotici.
Ispred parfimerije“ Ruža“
Lansky
Matoroca, vulgo – starost, tu rec susrecemo uglavnom kod nize obrazovanih staleza. Sama rec mator, odnosno matoroca potice od Latinske reci maturus / maturitas i oznacava zrelost a nikako starost. Starost je relativan pojam i zavisi iz koje pespektive se gleda. Kada sam proslavio negde 40 rodjendan isao sam ulicom i neki goluzdravi klinci su se prskali vodenim pistoljima. Jedan od njih dovikne ostalima cekaj, cekaj malo da prodje stari covek. U njihovim ocima sam bio vec Metuzalem. Priroda je to tako uredila da mladi ljudi jednostavno ne mogu sebi zamisliti da ce jednog dana ostariti, dok stari ljudi imaju jos uvek mladalacki duh i ne vide svoje stvarne godine. Kada sam prevalio 60 god. redovno su mi stizali reklamni prospekti raznih osiguranja i nudili mi povoljne uslove da uplacujem osiguranje iz koga ce se jednog dana platiti moji pogrebni troskovi. Najlepse im hvala na nesebicnoj brizi. Da je 60-tih bilo malo penzionera je sasvim logicno. Ljudi jednostavno nisu imali gde da steknu penziju. Radilo se do gorkog zavrsetka. Ispred poslasticarnice „Dubravka“ sedeo je jedan stari bracni par na svojim mini sanducicima i godinama cistio prolaznicima cipele. Bili su u poodmaklim godinama i uvek zajedno, sve dok jednog dana zena nije ostala sama. Nakon nekog vremena nje takodje vise nije bilo. Ko zna kakva sudbina stoji iza njih. Fotografija ostraca nozeva govori citavi roman o Subotici. Dovoljno je samo pogledati tocilo iz 19 veka i u pozadini najnoviji model automobila Ford-Taunus, i sagledati svu fasetu grada njegovog pulsa i kolorita. Kroz onaj famozni teleskop ispred Jadrana sam takodje bacio pogled i platio 1 dinar za radoznalost. Medjutim ako nemas nikakvo astronomsko predznanje, u sustini nisi video nista. Meni je danas zao sto kao mlad covek nisam, a imao sam prilike da zapisujem, tonski, graficki ili kamerom, sve one price starijih od mene koji su nama mladjim ispricali mnogo toga, a sta smo mi upamtili samo fragmentarno i na margini. Posebno mi je zao da nije ostala zabelezena prica jednog starog kovaca koji je u mladosti kao KuK vojnik dospeo u Rusko zarobljenistvo i zaglavio negde u Sibir. Po izbijanju Oktobrske revolucije raspustili su logor i rekli im da mogu ici kud hoce. Oni su krenuli kuci. Preko Mongolije, Kine Indije, Persije, Turske i Bugarske i nakon par godina se vratili kuci. Taj covek je nama mladima pricao o detaljima i dogodovstinama iz njegovog zivota, ali je nazalost njegovu kompletnu pricu poneo u grob. Za kraj prosledjujem dalje jedan savet koji sam i sam dobio kao mlad covek. Taj savet glasi – Stap na koji ces se naslanjati i ispomagati u starosti, moras da poseces jos u mladosti.
Stari oštrač
Sjajan tekst.