Milutin Petrović poslao je fudbalskom klubu „Bačka“ pismo i fotografiju u elegantnom odelu poput manekena, a za svoje fudbalsko umeće piše: „Kad me budete videli na treningu, onda ćete sami reći.“
Malo je fudbalskih klubova na prostoru bivše Jugoslavije koji su sačuvali svoju arhivu. Zahvaljujući pojedincima koji su znali kolika je to vrednost i Istorijskom arhivu koji je svojevremeno od njih preuzeo i sredio građu, istraživači istorije sporta u Subotici, a i celom regionu, imaju na raspolaganju izuzetno vredan izvor – predratnu arhivu FK „Bačka“.
Tamo su sačuvane zanimljive prepiske, štampa i fotografije, pa iako je do sada o „Bačkoj“ napisano tri monografije, ostalo je neobjavljeno pregršt zanimljivih detalja koji u zbiru osvetljavaju kako je nekad izgledala „najvažnija sporedna stvar na svetu“.
Profesionalna preporuka iz Čehoslovačke: Trener František Koželuh štampao je kartu sa fotografijom i popisom klubova u kojima je bio angažovan: Sparta Prag, Slavija, poljska Wisla, zagrebački HAŠK…
Lopta bolja od baluna
U pismu koje je stiglo na „Bačkinu“ adresu od „Hajduka“ iz Splita, početkom septembra 1940. godine, Splićani imaju neobičnu molbu:
„Našu zadnju utakmicu sa Vama u Subotici igrali smo sa loptom, koja je u svakom pogledu bila besprikorna, pa kako je vođa puta zaboravio, da se nakon utakmice interesira za nabavku iste, to smo slobodni ovim putem uraditi. Kod nas se uopće ne može naći lopta za nogomet ni srednje kvalitete, pa radi toga prigodom svake utakmice muku mučimo.
Stoga smo slobodni zamoliti Vas, da nam odmah javite gde Vi te lopte naručujete odnosno kuda ih nabavljate. Ako ih mi iz Splita ne možemo direktno dobaviti, onda budite dobri pa to za nas učinite Vi i pošaljite nam, pa ćemo Vam sav trošak oko toga doznačiti. Isto tako Vas molimo, da nam uz pouzeće pošaljete odmah jednu, ako imate nekoju novu.“
Danas kada sportski novinari kažu: „lopta je okrugla“, to ima isključivo metaforičko značenje, ali u ono vreme izgleda da nije uvek tako bilo.
Pisma iz Dalmacije
U jednom drugom pismu iz Dalmacije, Subotičanima se obraćaju iz nogometnog kluba „Hajduk“ iz Šibenika:
„Kako se naš klub nalazi u vrlo teškim financijskim prilikama, te nije u stanju da udovoljava svojim obavezama, a kako imamo dobru volju za rad, to bi Vas molili da bi ste nam dobrohotno poslali jednu garnituru dresova bilo kakovih, rabljenih ili razdrtih koji su Vama nepotrebni, a koji bi nama u našim potrebama veoma dobro došla za našu momčad.“
Bilo je to tridesetih godina, kada siromašna pokrajina Dalmacija teško živi, i kada jednom klubu puno znači makar i poderani dres. Slične sadržine je i dopis sa ostrva Hvara. Tamošnji tim iz mesta Stari grad, takođe muku muči sa opremom. Dobro bi im došle i rasparene kopačke:
„Svaki pa ma kako stari nogometni dres, svaka kopačka, pa i ne bio par, svaka štitnica, koljenica, nogometna lopta, duša itd. koja možda Vama izgleda neupotrebljiva nama će dobro doći.“
Nacrti za izgradnju stadiona na „Somborskoj kapiji“
To je vreme kada u Staroj Pazovi nemaju ni jedno igralište. Danas je tamo nacionalni fudbalski centar, ali tada… Mole se prilozi od po jedan dinar. U Suboticu stiže pismo sledeće sadržine: „U Staroj Pazovi od kako se gaji nogometni sport, nikada nije postojalo igralište, već su se utakmice odigravale po ledinama, što je mnogo ometalo napredak nogometnog sporta.“
Subotička Velika trojka
Pre rata, Bačka, SAND i ŽAK, bili su „krokodili“ u subotičkoj bari. Iako u njihovoj prepisci vlada pristojnost i uglađenost, pa čak i srdačnost, na terenu i u štampi su prisutne neprekidne tenzije, optužbe i ljuto rivalstvo.
Vreme između dva rata i svet fudbala, romantično prikazani u filmu „Montevideo, Bog te video“, može se nekome učiniti bezazleno u odnosu na današnje stanje u najpopularnijem sportu, ali strasti nije nedostajalo, iako novac nije bio u igri, ni blizu koliko danas.
Iz arhivske građe se može videti šta je to što se nudi igračima: Kostiranje u restoranu (ishrana), jedno ili dva nova odela, plaćena kirija ili nekakve male novčane nadoknade, često jednokratne. Ono što je bila najveća ambicija igrača u to vreme, jeste da im klub obezbedi zaposlenje u nekoj gradskoj službi. Sve ovo važi samo za igrače tri najjača subotička kluba – Bačku, ŽAK i SAND.
To je velika trojka za koju je rezervisan najviši plasman u podsavezu. Prvo mesto u subotičkoj ligi, značilo je plasman u završnicu prvenstva i utakmice sa najjačim timovima Jugoslavije.
Klupska arhiva je nastala 20-ih i 30-ih godina kada je „Bačka“ pripadala gornjem domu jugoslovenskog fudbala, kada su na „Somborskoj kapiji“ gostovali najjači domaći timovi kao BSK, Hajduk Split, Konkordija i HAŠK iz Zagreba… a Bačkisti igrali međunarodne susrete.
Rat i godine nakon njega, kada su svi stari klubovi rasformirani, nisu ostavili gotovo ništa, ili vrlo malo onima koji pokušavaju da osvetle jedno vreme koje je trebalo da bude zaboravljeno.
Lansky
