Kako je moguće da nekome kao ime oca u matični list bude upisano ime nekog drugog čoveka, pogotovo ako je očinstvo priznato i ne postoji nikakva sumnja u to.
Dešavalo se pre sto godina, a dešava se i danas, i sve je po zakonu.
Onima koji istražuju pretke u starim matičnim knjigama, dogodi se da naiđu na takvu anomaliju u svom rodoslovu, pogotovo u godinama nakon Prvog svetskog rata. Puno naših sugrađana se nije vratilo sa dalekih frontova, a da njihova smrt nije potvrđena. Preorani granatama, razbacani po bojnim poljima, mnogi vojnici se posle rata vode kao nestali (MIA – missing in action). S druge strane, još neko vreme postoji nada da su oni u zarobljeništvu i da će se jednom vratiti.
U ono vreme, žene nisu mogle da opstanu same, pogotovo sa decom, i posle izvesnog vremena su morale da sigurnost potraže u zajednici sa drugim čovekom. Ako su sa njim dobili decu, a smrt muža u ratu nije potvrđena, toj novorođenoj deci su u matičnu knjigu upisivana imena roditelja na sledeći način: Ime majke i ime oca, ali ne pravog oca, već njenog zakonitog muža, bez obzira što se nije vratio iz rata. Posle određenog perioda, nestali na frontu se proglašavaju zvanično mrtvima i deci se tada mogu ispraviti podaci u krštenici, međutim, trag o tome ostaje, i danas zbunjuje ponekog istraživača porodične istorije.
Ako je žena udata, otac njenog deteta može biti samo njen muž – tako barem kaže administracija. Svaku dugu činjenicu građani treba da dokazuju u nekom drugom postupku sa državom.
Ništa se po tom pitanju nije promenilo do danas i ti propisi su i dalje na snazi, jedino se razlikuju razlozi zbog kojih se primenjuju.
Od kada su naši sugrađani ostvarili pravo na dvojno državljanstvo sa Mađarskom, neki su u tome videli priliku za zaradu bez mnogo truda. Možda je inicijativa došla i sa strane koja je zainteresovana za brak sa naturalizovanim državljanima Mađarske iz Vojvodine. Na taj način se ne može steći državljanstvo, ali je moguće dobiti dozvolu za rad u najvećoj državi Evropske unije.
Tako su u naš grad stigli pojedinci iz onog dela Srbije koji se graniči sa Crnom Gorom. Sklopili bi brak sa mađarskom državljankom i nastavili dalje u Dojčland, za šta bi subotičkoj “mladoj” ostavili lepu sumu u evrima.
Da bi bilo sve po propisu, takav brak mora da traje barem pet godina, a to je sasvim dovoljno vremena da neka devojka, koja muža ima samo na papiru, nađe sebi voljenu osobu i rodi mu dete. Neprijatna situacija dolazi onda kada saznaju da se, kao ime oca, ne upisuje onaj koji je to biološki, već zakoniti muž, bez obzira koliko je on daleko.
Sve to može posle da se ispravi sudskim putem, međutim, pre ili kasnije neki od tih potomaka će postaviti nezgodno pitanje.
Stare matične knjige predstavljaju zanimljivo štivo. Kada je reč o knjizi venčanih, naći ćete parove koji su došli u Suboticu iz drugih delova države samo radi venčanja. Ako to neko čini danas, razlog je jedinstveni doživljaj Većnice. U vreme između dva svetska rata dolazilo se iz sasvim drugih pobuda. U biografijama nekih poznatih Jugoslovena pominje se izlet u Suboticu radi venčanja, ali se ne navode razlozi, a oni se kriju u neujednačenim zakonima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ta nova država sastavljena je od pet pravnih područja i još nekih specifičnih propisa i uredbi koje nisu mogle biti ujednačene odjednom. Građanski zakonik nije donet do kraja trajanja Kraljevine Jugoslavije.
Pošto je Subotica uvela državne matične knjige, umesto crkvenih, još 1895. godine, a time i građanski brak, u novoj južnoj kraljevini postala je “Las Vegas”* za parove mešovitog verskog i nacionalnog porekla, ili one koji bi u svojoj sredini imali kakvih smetnji prilikom ozakonjenja veze.
* Država Nevada najmanje na svetu insistira na birokratiji oko venčanja i razvoda.
Treba reći da je posle rata bilo i primera u suprotnom smeru, konkretno kada je u Vojvodini uveden “verenički staž”. Pokrajinski zakon o braku, koji je donet sedamdesetih godina, propisao je “da se brak ne može zaključiti pre isteka 30 dana od podnošenja prijave”. Obrazloženje: “Da bi se predupredilo zaključivanje braka na brzinu, nepromišljeno i bez dovoljno međusobnog upoznavanja”.
Zbog toga su Subotičani kojima se žurilo, odlazili u Hrvatsku ili u “užu Srbiju” da se venčaju. Vremenom je samo čekanje na zakazani termin ostavilo vremena onima koji su brzopleti.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nisam znao da ima ko dolazi da se venca u Subotici samo zbog Velike vecnice. Mi to uzimamo zdravo za gotovo, kao nesto najnormalnije, ali je taj ambijent stvarno predivan za tako svecan dogadjaj.