Korona se odomaćila, evo joj već i godina; vreme olakšica je prošlo i obruč se steže sa svih strana. Iako je sasvim jasno da će za većinu ovo biti godina preživljavanja, gde će se podmirivati samo ono najneophodnije – upravo tu su naišli prvi udari.
S jedne strane novi poreski nameti, poskupljenja struje, komunalija, hrane ( o čijem se povećanju više i ne govori ali koje svakodnevno dobro osetimo smanjujući sadržaj u korpi), a sa druge otpuštanja, umanjenja po osnovu zastoja, prinudnih odmora, rada od kuće…
Dok se povećanja cena lako objašnjavaju pred onima koji ih usvajaju, radnici svoje argumente za povećanje plate nemaju kome da kažu, jer kako to obično biva-sit gladnom ne veruje. Njihova zarada u najboljem slučaju stagnira. Povećanje minimalne zarade, iako neznatno, približava kategoriju minimalca ostalima, što upravo govori o tome koliko je plata svima mala.
Prema poslednjim zvaničnim podacima objavljenim na sajtu republičkog Zavoda za statistiku prosečna neto zarada u Subotici je 55.642 dinara, što je za blizu 5 hiljada manje nego što je republički prosek. Istovremeno, je prosek zarada u Beogradu veći za gotovo punih 20.000 i zaposleni u skoro svakoj beogradskoj opštini imaju veći prosek od subotičkog, dok se u nekima kao što su Vračar, Novi Beograd, Stari grad taj prosek bliži stotini hiljada dinara.
I kad svemu ovome dodamo činjenicu da je prosek zarada podatak koji ide na štetu radnika jer ga povećavaju oni sa nerealno visokim zaradama, onda je čak i na papiru jasno koliko se u Subotici teško živi.
