U svakom mraku ima malčak svitlosti

Često puta  čovik nezna da mu se iznenada zna trevit kaka loša el kaka dobra stvar. Tako se u momentu zna svašta okrenit da čovik zdravo tušta puti nije ni svesan šta ga di čeka.

Bilo je ovo nikako rano proliće, snig je kren’jo se otapat pa stane pa krene, sve mu je mraz diktiro tako da ni snig nije mogo kako on oće. Ladan vitar onaj oko Uskrsa tako je zdravo duvo da je u kosti probijo.

Jašo mlad deran očo je tog prolića od kuće tek mu je bila petnajsta, baćo mu je kazo:

„ Ja kruva nemam i za tebe, iđi i zaradi i škuluj se“

Mater Estera je bila žalosna zbog svega al morlo se kako baćo kaže glava kuće. Kalo nije bijo odviše milostiv, naprotiv,  zdravo je bijo strog. Kod njeg se disnotor naprimer pravijo početkom zime al divenica se nije smila pipniti prija Uskrsa tek kad prođe post, e onda se moglo al mirom, svakom po komad, kako je kazo –da dovati do druge . Što od krmčeta od sto kila na nji osam u kući baš i nije bilo zdravo zadosta.

Jašo je krenijo s drvenim kuferom s par gaća i jednim svečanim i jednim radničkim odilom. Očo je a da nije znavo kuće i di će.

Gustiro je putom do varoši. Prid varoškom kućom je sijo posli ko zna koliko sati pešačenja, jel pišice je išo za voz nije imo. Išo je i dalje i još iza varoši noć je provo kod niki čeljadi što su ga primili na konak al u košaru, med josag. Prvom zorom su ga probudili i uputili ga dalje. Tumaro je i pito koj di, jel ima digod kakog posla… Svit ga nije pozno i samo su odkrećali glave.

U jednom selu je svratijo u Crkvu da se izmoli i da malo odane. Prvo je klečijo i molijo,  posli je sijo i duboko se zamislijo. Mislijo se o svemu a najvećma o braći i sestrama i o materi Esteri, ku da je vidijo kako pregačom tare suze za njim.

Dok se tako mislijo štogod ga trglo. Okrenijo se oko sebe i vidijo popu kako iđe prema oltaru.

Popo je kleknijo i prikrstijo se a onda se okrenijo prema Jaši .

„Faljen Isus derane“

„Na vike vikova velečasni“

Popo je sijo do Jaše i počo je divan. Deranac Jašo je sve ispripovido i počo plakati. Popo ga je uvatijo za ruku i kazo da triba da zajedno izmolu jednu Krunicu .

„Jel znaš moliti Krunicu? „

„Znam Velečasni učila me moja mater a i Pričest imam i Krizman sam“

Posli Krunice izdivanijo je tušta tom popi o tom kako je svake večeri sa svojom materom i braćom i sestrama od male maloći molijo razne molitve sve zavisno od doba godine. Baću nije spominjo nigdi, to je popi bilo čudno pa ga pito.

„A tvoj baćo? „

Jašo je ispripovido svećeniku sve o kući o baći koji je bijo strog i koji ji je i tuko za ma šta, divanijo je o svojoj materi Esteri koja je sve to trpila – jel nije bilo divana o tom da se odupre čoviku a ni da se komegod požali. Njezino je bilo da vodi računa o dici i da kuva i sprema, namiriva sa dicom i to je bilo to.

„Stani Jašo“-odjedared će svećenik koji se zvao Lajčo.

„Jel imadeš ti Jašo di spavati, jel si ijo? Di si spavo? Virujem da ti i zima. Iđemo u plebaniju pa ćeš isti i malo se otkravit“

Ustali su i očli u plebaniju. Tute ji je sačekala jedna žena koja je tako zdravo ličila na njegovu mater da su Jaši suze trgnile, no siroma vešto ji je sakrijo te je ispalo da su to suze od ladnog severca.

Prid Jašu je sluškinja iznela kojšta da ide, on siroma gladan al čapa ku vrebac. Stidan deranac gladan jeste al kad je prvi put na ovakom mistu a vamo iđe i Uskrs a prid njega metili kojšta što on zna da ne bi smijo isti, sad u vrime Korizme.

„Samo ti ij’ Jašo, gri nejđe na usta neg iz usta“

Tu se Jašo malo većma latijo ila i borme i trbu ga zabolijo malo , ipak nije on naviko na ovaku ranu.

Kad se najio popo ga pito šta zna raditi i jel oće raditi, ako oće oma ima posla. Jašo je kazo da bi išo na zanat al da prvo mora zaraditi novaca. Kazo je da zna oko josaga i da ga je stric naučijo plest košarove i vest metle. Popo se iskreno obradovo i kazo da tu u selu ima nika stara čeljad kojima triba pomoć oko josaga, pomuzit i odnet mliko di triba kod nji će raditi a u plebaniji će spavat, ist. Dok će popo  zajedno sa svitom ga plaćat.

Tako je i bilo.

Dan po dan Jašo je vridno i disciplinovano radijo kod bać Bartule i snaš Eržike ,uveče i poslipodne je molijo se i čito. Malo po malo, i veli njemu jedared popo Lajčo.

„Jel bi ti Jašo tijo ić u škulu? Ja bi ti pomogo da se upišeš u škulu pa možeš birati“

„Oću velečasni, oću i to vrlo rado“

Jašo je i dalje osto i živijo u plebaniji čak je stizo pomoć bać Bartuli i snaš Eržiki , učijo je kasno do uveče a s prvim lokalom je išo u varoš u škulu. Bogu fala dobro je učijo tako da je na kraju  uspijo upisat da budne pravnik. Popo Lajčo se obradovo, radovali su se svi odreda al i tugovali, posebno Jašo. Godine su prošle a od njegovi niko ni da pita za njega a tako bi želijo da vidi svoju mater i sestre i braću al i onog strogog baću, kaki taki je njegov je baćo.

Škula se završila Jašo posto pravnik i rešidu on i popo da odu kod njegovi na salaš da vide di su sve ove godine i da ji zovedu kod pope Lajče da vide Crkvu i da ji ugoste.

Ranom zorom, konji su bili upregnuti Zvonko kočijaš je okandžijo konje i krenili su put Jašinog rodnog mista i salaša. Srce mu je većma tuklo neg kopite  od vranaca što su kaskali, on posli toliko godina iđe viditi svoje. Iđe, a siroma ne zna ništa o njima. Boga moli da su svi dobro.

Iz daleka je vidijo đermu, salaš, čardak, popuštan josag. Na oko duž od salaša napale su ji vaške nji par komada samo je jedan ker ćavko al nije trčo Bogu se oped zafalijo Jašo to je bila njegova Buba kera koja ga je uvik pratila al sad već omatorila sirota pa nije mogla ni lajati redovno.

„Hoooo curuuuk, nee!  Dečko! Lasta !  – vikne kočijaš  Zvonko prid kapijom dok je zaustavljo dva prilipa konja brata i sestru od jedne kobile oždribljene, al je Lasta bila starija od Dečka.

Iskreno, Jašo a ni popo nisu smili doli od pulina, dok jedared nije izašo jedan čovik…

Izašo je ramenat, brkat al uredno obrijan i podšišan sa visokim zaliscima i oštrim pogledom ispod debeli obrva  i sa velikim šaketinama, čovik na kojem se vidilo da je iako oko pedeset godina i jak al i izmoren čovik. Bijo je to Kalo baćo Jašin.

„Falnjis baćo. Kako ste?“

„Na vik vikova rano Kršćanska“ – odgovori baćo i okrene se popi oslovivši ga sa velečasni uljudno ga pozdravivši sa faljen Isus.

Nije popinim šakama baš bilo svedno kad se rukovo sa Kalom. Ovaj je taki bijo jaki da nije imo osićaja kad stegne čeljadetu ruku, tako da je popo skoro pa puštijo suze. Vamo Kalo od nike radosti stego pa trese popi ruku .

„Ajte čeljadi izvolite unutra. Estera! Aj vamo!“

Tu je Jaši srce graknilo. Nije izdržo, spopo je mater sa dovrataka i digo je ljubeći je kad je vidijo da je živa i zdrava.

Plakalo se, ljubilo se , braća i sestre svi su tu bili na okupu svi su gledali u Jašu al i ju popu. Otkud popo sad kod nji? To ji je maltene sve mučilo da svi saznadu.

Malo po malo rič po rič izdivanili su se i svako je izno svoje. Jašo nije mogo na salaš kad ga je baćo poslo od kuće to je bilo jasno a oni siroti oped nikud nisu ni išli sa salaša osim dvared godišnje do varoši kupit šta njim triba i platit  porez i to samo baćo, ostali su ostajali kod kuće. A bili su i bolesni digod su se zarazili nikom prilaznom bolom pa ji je sve redom kačilo. Jeto Bogu fala pa su poostajali svi živi.

Popo ji je sve pozvo da dođedu jedan dan kad budne kaki svetac pa da budnu gosti kod njega i kod Jaše, jel Jašo je dobijo od bać Bartule i snaš Eržike da stoji u maloj kući koju je on lipo sredijo.

Došo je i taj dan, na kapiji se pojavijo špediter. Naprid je sidijo i deko Kalo, do njeg Antun podrug godine mlađi od Jaše, a natrag su sidila dica i š’njima pazeći ji da ne opravu kake komedije mater Estera.

Konje je priuzo oma Zvonko kočijaš i konjušar i odvo konje u košaru da ji napoji da njim da zobi.

Ušli su svi prvo u plebaniju da malo odanu, pa će kod Jaše posli užne i jonda uveče na misu.

Sluškinja je oma iznela prid nji kojkake komencije, da se malo private pa će posli užnat. Estera je sidila do čovika i kad su muški izašli sa popom da vidu mu bašču i drugo šta odranjiva, dica su se obavila oko Jaše. On im je divanijo o svojoj škuli i o poslu koji će uskoro dobiti. Dotle je sluškinja Jela sila sa Esterom i počela divaniti kako je već trideset godina tute a da je prvo bila ku dite u sirotištu pa su je priuzele časne sestre i tako je počela služit tu di je sad i da joj kaže nije rđavo. Ima svoje novce, ima di spavat, pojist, popit a drugo joj ni ne triba.

Estera se trgnila.

„Jelo? Di ste Vi rođeni?“

Jela joj kaže i kaže i ime oca i matere i ispod pregače u levešu je držala mali buđelarčić i u njemu sliku svoje porodice prija neg što su rastavljeni……rastavljeni..

Estera je gledala. Odjedared napolju popo i muški sa njim i unutri Jašo sa dičurlijom su začuli lelek i plač.

Utrčali su svi unutra, i stvarno nisu znali šta se dešava.

Jela i Estera su stale zagrljene i plakale obadvi.

Nje dvi su kroz divan, saznale štogod, a slika njim je dokazala jel je istu taku imala i Estera.

Bile su rođene sestre. Jednu noć su došli lopovi na salaš i oca njim izboli bricama na smrt. Kad je on sam tijo vilama odbranit svoju dicu i ženu, koju je jedan od lopova vijo da ne pobigne misleći da biži s novcima pa je pala i tako se izlomila da je dva dana posli tog umrla u bolnici. Dica su ostala sama Jela i Estera al su vlasti bile take da nisu zajedno metili dvi sestre neg su ji razdvojili na dvi strane  i tako je život teko da se nji dvi nisu upoznale sve do ovog momenta. Kalina strogost, Esterina trpnja, popina milost, Jašina vira u Boga i marljivost, sve je to dovelo do ovog momenta da se dvi setre oped sastanu.

Uveče je tog dana bila misa  redovna, za ujtru je popo navistijo okupljenom svitu misu zafalnicu i objasnijo  svima šta se desilo. Svit je iz crkve taj dan izlazijo većinom uplakan. Ujtru su dolazili i hamaha svi s kojkakim kotaricama, piležom i ko zna šta sve nisu donosili. Bogu se svit zafaljivo na svemu što je učinijo da spoji dvi sestre posli toliko godina.

Bać Bartula i snaš Eržika su doneli odluku da sa popom zajedno u selu otvoru mladom pravniku Jaši kancelariju. Tako je i bilo.

Jašo se oženijo , dobijo dite sa ženom i dao sinu ime Bartul po kumu. Stali su i dodvorili bać Bartulu i snaš Eržiku, u selu njim ostala lipa velika kuća posli njeve smrti.

Sa svojima se dogovorijo da njim uzme traktor i mašineriju i ko oće nek ostane radit zemlju, ostali su svi dok manja dica nisu počela ić u škulu i dok se nisu iškulovali. Antun i još dva brata su ostala na salašu, koji su nadoziđivali kako su se redom ženili. Dok je Jašo oca i mater dovo kod sebe i namistijo njim da budnu u maloj kući di je i jon sam stojo jedno vrime.  Odlučijo je ovako i rešijo sa sad već ne toliko strogim baćom jel su i on i mama Jašina bili i stariji i bolešljivi, pa je dobro bilo što njim je u ovom nemalom selu bijo i doktor i apoteka i sve šta njim je tribalo.

Jedared posli svega Jašina mama Estera je kazla svom sinu.

„U svakom mraku ima malčak svitlosti, a i najveću svitlost uvik štogod mož zaseniti“

To je Jaši uvik u njegovom životu i poslu bilo na pameti a dobro je znao šta znače te riči da nikad ne triba klonit al da netriba bit ni važan. A život ku život, on nosi to što nosit mora.

---

---