U tišini groblja

Toliko stvari je nekada bilo bolje, kao da na svaka dva koraka napred, napravimo jedan nazad. Dodajmo na taj spisak i nadgrobne spomenike. Nekad su ih radili priznati umetnici ili obične zanatlije i kamenoresci. Svoje znanje nisu preneli na naredne generacije. Njihova dela su ostala sačuvana kroz vreme zahvaljujući grobljanskom miru i čvrstoći kamena. Za mnoge od njih je šteta što ne krase neki gradski park a neki su opet savršena kulisa za gotičke priče i grobljansku atmosferu iz filmova. Ispod nekih leže naši slavni sugrađani a ispod drugih večni san sneva neko manje poznat ali isto tako drag onome ko mu podiže spomenik. Neki su ga podigli sebi za života, da sa stilom čekaju sudnji dan i uskrsnuće.

Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava;

Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,

Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;

Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al’ oseća granje – pa se tiho svija;

Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,

Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,

Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

(Vojislav Ilić)

Spomenik Ferencu Gaalu, kompozitoru

Za ovaj postoji priča da su nekad davno dve sestre stradale u požaru

Mauzolej plemenitog Vermeša

Aleksandar Lifka

---

---