Drugi svetski rat bio je jedan od onih događaja koji su uticali na svačiji život. Tokom ratnih godina ljudi su se više puta našli pred izborom odluka koje su bile sudbonosne. Čak i onaj ko je dobro predviđao događaje, morao je da se uzda u sreću i ne bude na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Svaka ratna sudbina je čitav jedan roman. Nažalost, većinu tih priča u ono vreme nije imao ko da sluša. Jedan neispričani triler koji se odigrao na subotičkoj železničkoj stanici, na papir je stavio Bela Duranci. Ovde ćemo ga samo prepričati, a cela priča je objavljena u časopisu Rukovet (2014. 1-4).
U danima kada se gine na frontovima, umire u logorima ili bombardovanim gradovima, tragična sudbina pojedinca nema tu težinu kao u mirnodopsko vreme. Ono što ovu priču čini zanimljivom, jeste njeno posleratno finale.
Tog januara 1945. godine Bela je došao iz škole i kod kuće za stolom zatekao svog teču Toniku, železničara. Čovek je bio van sebe, očigledno u šoku. Rat je još trajao, ljudski život je proteklih godina bio jeftin, a front je bio blizu, već na Dunavu. Tih dana kroz subotičku stanicu su prolazili transporti vozova sa zarobljenim nemačkim i mađarskim vojnicima. Tu bi napravili pauzu, otvorili vagone da zarobljenicima daju hranu i vodu za dug put u Sibir.
Kada se tetak Tonika malo pribrao, ukućani su saznali priču koja će svoj kraj dobiti tek više godina kasnije.
Subotički železničar je tog dana bio na svom radnom mestu sa dvojicom kolega, kada je zastala još jedna od tih kompozicija puna zarobljenika. Sve je išlo po ustaljenom redu dok nije odjednom nastala galama i pucnjava. Neko je pobegao iz jednog vagona tako što je gurnuo stražara i u trenu nestao između vozova i magacina. U kratkotrajnom haosu, trojica železničara su se našli na, ispostaviće se pogrešnom mestu. Jedan zarobljenik je uspeo da umakne, a voz je morao dalje. Pre nego što je transport krenuo, dvojica crvenoarmejaca su zgrabila jednog od tri naša železnička radnika, ubacili ga u vagon i voz je mogao da krene, sa punim brojnim stanjem, što je izgleda jedino bilo važno.
Begunac je nestao, kompozicija je otputovala u ledeni Sibir, a ova preostala dvojica ostala su prestravljena pred saznanjem koliko su blizu bili da baš oni budu „dobitnici“ ovog iznenadnog putovanja. Rat je još imao da traje. Na evropskim frontovima gine se u svakom sekundu, konc logori spaljuju ljude punom parom. Tragedija koja se meri velikim brojkama, u kojoj jedna ljudska sudbina može da potrese samo one najbliže. Ćutanje je bilo zlato. Može biti da su se zato kockice za drugi deo ove priče, sastavile tek desetak godina kasnije, u kafani „Tri jelena“ kod železničke stanice.
Fotografije: Karolj Jančo, 1945. godine
Društvo za stolom, te večeri je načelo i teme o svojim ratnim putevima. Bela je znao priču koju je čuo od teče Tonike onog januarskog dana 45-te, a nastavak je dobio u bircuzu „Tri jelena“ od drugih aktera ovog događaja.
Deceniju nakon rata, prvi pripovedač u kafani, takođe železničar, usudio se da ispriča kako je bio mobilisan u mađarsku vojsku, zarobljen u borbama protiv crvene armije 1944. i ukrcan u voz za Sibir, koji se zaustavio na subotičkoj stanici.
„Znao sam da smo u Subotici. Vrata su se otvorila…razaznao sam naš magacin, video sam svoje radno mesto…”sad ili nikad” pomislio sam, gurnuo stražara i bacio se u rupu između dva vagona!“
Dobro je poznavao stanične magacine i podrumske prozore ispod rampe, gde se zavukao i sakrio. Izvele su ga, nekoliko dana kasnije, bivše kolege, iznemoglog i uplašenog, da kraj rata sačeka kod kuće.
Tu nije bio kraj iznenađenjima. Kod ovog dela priča u kafani se prekida jer je jedan od prisutnih za stolom skočio na pripovedača naoružan viljuškom. Nastao je lom. Podivljalog čoveka drže i smiruju…
Konačno počinje i treći čin drame. Za istim prokletim stolom sedeo je i onaj zlosretni železničar koji je utrpan u voz za Sibir na početku priče. Sad on u suzama priča kako je tri godine proveo u zarobljeništvu ni kriv ni dužan. Iako je na sebi imao drugačiju uniformu, niko nije hteo da mu veruje kako je on tamo greškom.
Da ironija bude kompletna, njih dvojica koji su zamenili sudbine, bili su školski drugovi i kolege…
Za nepopravljivi zaokret sudbine, saznali su tek tada.
Lansky
