Što je država manja, to je Subotica veća i značajnija. U velikoj Jugoslaviji, naš grad je jedno vreme zauzimao treće mesto po broju stanovnika, što se tada svakom prigodom isticalo, ali na stvarni značaj nekog grada ne utiče samo brojnost populacije, već mnoštvo činilaca.
Privredni , kulturni, zabavni i sportski život, samo su neke od sfera koje u zbiru daju trenutnu vrednost jednog grada kao mesta za život, ili kao turističke destinacije.
U zemlji od 20 miliona stanovnika, u vreme kada postoje dva televizijska programa, par radio stanica i nekoliko uglednih novina i časopisa, bilo je mnogo teže doći do prostora u medijima i pozitvnog publiciteta.
Stoga su svaka emisija ili članak o Subotici izazivali posebnu pažnju.
Evo nekoliko reportaža iz zagrebačke štampe šezdesetih godina.
Najlepša Subotičanka i Subotičanin
A sada nešto i za mlade ! Časopis Arena piše o Subotičkoj omladini. Gradska ekipa je u neformalnom izboru, za najlepšu sugrađanku izabrala Anu Budai, dvadesettrogodišnju službenicu Aurometala. Ana je rođena 29. jula 1945. godine “voli zabavnu i ozbiljnu glazbu, kazalište i izlete” – piše Arena 1968. godine.
Ana i njeni obožavatelji ispred Patrije
Članice ekspresnog žirija za najzgodnijeg Subotičanina proglasile su Dragana Ivkovića, studenta rođenog 1948. godine.
Dragan i drugarice
Šta nedostaje subotičkoj omladini ? Gimnazijalka Jadranka Skenderović kaže da se u pozorištu daju samo komercijalne predstave, ne haje se za umetnost. Njen drugar Đorđe Kuprešanin dodaje da nedostaje sportskih terena, a svi zajedno se slažu da gradu fali dom omladine koji bi objedinio kulturni i zabavni život i koji bi se angažovao oko organizacije dešavanja.
Na kraju i nagradna igra. Reporter je obišao “šizilište” u Jadranu i napravio fotografiju. Oni koji su bili na igranci i zaokruženi su na slici, ako se prepoznaju i jave – sleduje im po 33.333 dinara.
Klebečko nije dobar dečko
Šezdesetih godina sve novine pišu o proneveritelju rekorderu. Reč je o 22 miliona dinara a Janoš Klebečko, šef privredno računskog sektora Subotičkog električnog tramvaja, pobegao je u inostranstvo.
Klebečko je živeo povučen a u preduzeću je bio vrlo štedljiv i čuvaran. Kada je obelodanjeno njegovo nedelo, javnost je saznala na čega je išao pronevereni novac. Danas bi takav kapital nesmetano bio ulagan u nekretnine, automobile i privatizaciju drugih preduzeća, ali tada je sve bilo složenije. Evo šta je Klebečko imao u trenutku kada mu je sreća okrenula leđa: Trosobna kuća i voćnjak, letnjikovac na Paliću, 4252 litara vina u buradima, 600 litara vina u bocama, 400 litara rakije, 250 kg šećera u kocki, 100 kg šećera u kristalu, 80 kg sapuna, pun ormar odela i cipela od kojih su mnoge nenošene – piše zagrebački Globus.
Đeno Kolar, svetski rekorder
Na poslednjoj slici, pored tramvajske stanice preko puta pošte, nalazi se berbernica Đene Kolara. Novinar iz Zagreba došao je da proveri da li je Đeno i dalje najbrža britva na svetu (13 sekundi). Taj rekord je postavio na međunarodnom takmičenju još 1940. godine i tako prestigao izvesnog Amerikanca koji je brijao (bez sapunanja) za 27 sekundi.
Đeno je i pred novinarima potvrdio svoj rekord te šezdeset i neke.
Rekord je odbranjen
Godine 1993. Subotičke novine podsećaju na ovaj rekord i napominju da do tad još nije oboren.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Kišna noć u Trstu… Seva. Maločas, kroz prozor, pogledah kako grom zveknu u neki brod na sidrištu pred gradom. Nemam problem sa nostalgijom, rodni kraj bla bla bla… Osim kada čitam tvoje tekstove Lansky, pizda ti *****… A bio sam u Subotici pre desetak dana, samo na dan i po… Bolje da nisam… A opet, da nisam, kako bi skontao večeras da žabari STVARNO imaju fenomenalno vino… Pivo nemaju. Njihovo… Za par meseci eto mene ponovo. Na'vataću vas nekako. tebe i djomču…
SJAJAN tekst. Pozdrav….
Nasa lokalna lepotica u trikotaznom kompletu iz Trsta kakvi su se tada nosili u pastelnim bojama sa obaveznom bordurom. Svaka mlada zena ili devojka koja je bar malo drzala do sebe, imala je bar jedan takav komplet. Ivkovic, naociti i inteligentni decko, iz vremena kada su mladi ljudi izgledali kultivisano i nisu bili tetovirani niti nosili frizure kao da su upravo otpusteni iz robijasnice. Pogotovu su vodili racuna o svom opstem izgledu i nisu se oblacili poput beraca pamuka negde u Alabami. Kina, Idija i Pakistan tada jos nisu diktirali modu, pogotovu ne omladini. Svako vreme ima svoj dresscode. Da je Jadranki Skenderovic nedostajala umetnost nije nikakvo cudo. Ona se je kasnije posvetila muzickoj umetnosti kao i njen brat Berislav Skenderovic – dirigent.
Na slikama se lepo vide nasi stari "pravi" suboticki tramvaji iz predljubljanskog perioda. Slike su ocito jos iz pedesetih godina jer je na krovnoj konstrukciji reklama jedne Suboticke prodavnice. U to vreme je na skora svim tramvajima bila tabla sa reklamom neke suboticke fabrike ili prodavnice. Nagledao sam se tih tramvaja, narocito na krajnnjoj stanici "Kod poste" jer sam pohadjao OS broj 6 (danas I G Kovacic) Na svoju sramotu moram priznati da sam vise gledao kroz prozor u tramvaje nego na tablu i nastavu. I danas sam misljenja da se nas SET vise nikada nije potpuno opravio nakon afere "Klebecko".
Kada je obelodanjena afera u Subotickom tramvaju, gradom su pocele da kruze najneverovatnije i najfantasticnije price o proneveri i proneveritelju. Ljudi su govorili o basnoslovnom bogatstvu pronadjenom prilikom pretresa njegove kuce. Stanovao je u Novom gradu u Koncarevoj ulici. Pricalo se o silnim dzakovima secera naslaganim od podruma pa do tavana. Najverovatnije je nesto muljao i sa vinom i secerom. Price su bile interesantne jer se iz njih moglo saznati kako je "Mali covek" sa ulice zamisljao Ali-Babinu pecinu. U pitanju je bio zaista veliki novac jer se za sumu od 22 miliona moglo u to vreme, i prema toj kupovnoj moci, pribaviti 20-30 porodicnih kuca osrednje kvalitete na uzem podrucju grada. Klebecko je imao vrlo jednostavnu ali i efektivnu "fintu". Princip je bio da svi kondukteri dolaze kod njega licno kao sefa racunovodstva i predaju mu svoj dnevni pazar. On bi novac prebrojao i konduktere razduzio. Potom bi knjizio novac i nosio ga u banku. Koliko novca je uknjizio i koliko novca je odneo u banku – znali su samo dvojica. Bog na nebu i Klebecko na zemlji. Paralelno sa njegovim sudjenjem sudilo se je i rukovodiocima tramvajskog preduzeca posto su oni svojim (ne)radom omogucili i olaksali proneveru. Rukovodioci su se na sudu branili kako su najbolje znali i umeli, uglavnom posteno i iskreno. Jedan od njih je izjavio u svoju odbranu da nije bio dovoljno kvalifikovan i skolovan za povereni mu posao. Moj pokojno komsija je to prokomentarisao recima – "A kada si primao direktorsku platu onda si bio dovoljno skolovan."
Sama afera Klebecko je imala i dalekosezne posledice za celu drzavu. Ubrzo nakon toga osnovana je Sluzba drustvenog kjigovodstva. Iza tog skoro nevino – naivnog imena krila se jedna rigorozna finansijska policija koja je kontrolisala sa svojim ogromnim ovlascenjima sve radne organizacije i njihova knjigovdstva i poslovanje uopste. Direktori i knjigovodje sirom SFRJ su bukvalno drhtali pred njima.
Ladislav Kolar vidi deo Sub.nov. tj KOLLÁR LÁSZLO
Djeno Kolar zapravo bio je KOLLÁR JENŐ