Kada je početkom šezdesetih godina subotička foto-reporterka Viktorija Vojnić Purčar načinila ovu fotografiju starog dućana ispod Prokeš palate, iznad ulaza je pisalo: Trgovinsko preduzeće “Konzum”, dok je uz izlog vertikalno ispisano: čokolade, kafe, liker, rum.
Čini se da su najbolji dani ove prodavnice prošli. Izlozi su prazni, rešetka je razvučena preko vrata… Predratna emajlirana tabla ispod stakla reklamira “Frank” kavu, što nas vodi u neko drugo vreme.
U Istorijskom arhivu Subotice je sačuvan nacrt za drveni portal u ulici Kralja Aleksandra 15 (korzo) i molba braće Ruff gradskom Senatu da im dozvoli postavljanje novih uličnih vrata za lokal. U odluci gradske vlasti se kaže da izlozi moraju imati železni rolo kao i da stepenice ne smeju biti isturene na trotoar. Godina je 1927. kada je odobren spoljni izgled prodavnice čokolade i bombona Ruff.
Predratna fabrika bombona i čokolade „Ruff“ imala je svoje specijalizovane prodavnice u još pet gradova kraljevine. Nakon rata i nacionalizacije, promenjen je naziv preduzeća i prodavnice, ali su slatkiši i dalje ostali njihova delatnost.
U vreme socijalizma dućani su bili na istim mestima decenijama. Subotičani su u svako doba znali gde se šta prodaje, ili adresu lokala potrebnog zanatlije. Davalo je to izvesne prednosti, ali i osećaj monotonije. Zbog toga je svaka promena bila značajan događaj. Sigurno da je prodavnica slatkiša 1927. godine ulepšala korzo, međutim, za one koji su na svet došli kasnije, ona je bila još jedan od starih, zapuštenih, mračnih izloga, daleko od šarenih i osvetljenih trgovina i izobilja kojeg su priželjkivali.
Kada je drveni portal uklonjen sa adrese Borisa Kidriča 15, verovatno je malo kome bilo žao. Izrezbarena činija sa slatkišima i voćem iznad vrata, tamno staklo na kojem zlatnim slovima piše Ruff cacao, čokolade, bombona… izgledali su sjajno u svoje vreme, ali kada su se šezdesete završile, bila je to istrošena i izbledela slika. Subotičani su bili nestrpljivi da na tom mestu vide najavljeni prvi butik u gradu.
“Željezničar” je obećao „najmodernije odevne predmete sašivene od najkvalitetnijih materijala iz uvoza, i to prvenstveno iz Italije, Nemačke i Francuske.“
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Konzum – crvena slova oivicena zlatnom bojom na tamnoplavoj podlozi. Emajlirana tabla „Franck“ asocira na ukuse detinjstva. Firma Franck je proizvodila „kafu“ od cikorije i bila namenjena u prvom redu deci. Pila se pomesana sa mlekom i secerom. Posle 1945 godine je nacionalizovana ali je ostala i dalje da radi pod istim imenom. Bila je pakovana u lepe kutije od cvrstog kartona i kod dece vrlo omiljena za cuvanje „blaga“ slicica fudbalera, glumaca ili neceg slicnog. Danas kad negde vidim da prodaju datulje/urme moja prva asocijacija je Suboticki Konzum ispod Prokesa jer sam iz te prodavnice prvi put upoznao ukus datulja i jos pride i pouku da je to plod palme iz dalekih egzoticnih zemalja. Bila je to ustvari jedna delikatesna prodavnica onih stvari koje se ne kupuju bas svaki dan. Moja mama i ja ponekad sa njom, je zalazila u tu prodavnicu uglavnom pred neki veci praznik, Bozic ili slicno. Naravno i miris u toj prodavnici je bio sasvim drugaciji nego u nasoj jedinoj „specerajskoj“ radnji u Kertvarosu sa prilicno bombasticnim nazivom „Slavija“ i u kojoj se osim svakodnevnih potrebstina prodavale i stvari potrebne u vocarstvu i vinogradarstvu. Plavi kamen/galica ili snopovi rafije za povezivanje vinove loze. Mogle su se kupiti cak i gotove kandzije za potrebe kocijaca sa Teretne stanice. Vertikalna reklama na levoj strani Kozuma je dosta nespretno napravljena tako da dve reci za dva artikla – liker i rum – ispadaju kao jedna rec. Odmah pokraj Konzumove prodavnice je bila jos jedna prodavnica bonbona. Pripadala je jednom starijem bracnom paru i koliko se secam te bonbone su bile zanatski izradjivane i nekako drugacije. Mozda su to bile praline, ali ja kao klinac nisam bas mnogo znao o takvim stvarima. Za mene je tada sve bilo bonbon. Kao ucenici obliznje skole (Jadran) skoro svakodnevno smo dolazili u to prodavnicu i kupovali tzv. „Zimski sladoled“ kostao je 5 Dinara i sastojao se od jednog korneta za sladoled napunjenog belom smesom za sampite i prelivenim cokoladom. Za jedno dete iz nizeg razreda osnovne skole – vrhunac srece. Lepa secanja na rano detinjstvo sa pocetka pedesetih godina proslog veka. Nezaboravni miris jedinog asfalta u tadasnjoj Subotici i nezaboravni zvuk kopita fijakerskih konja u laganom kasu po asfaltiranom Korzu. Eto danas sam se malo podsetio na mirise i zvukove nekadasnje Subotice.
Dizajn drvenog portala se uklapao u arhitekturu zgrade otprilike kao reklame današnjih kladionica.