Alegorijska složenost slika koje kao odraz nastaju u ogledalu, pružaju neograničenu upotrebljivost i inspiraciju u književnosti. Ako je ogledalo čisto i sjajno, tada odražava jasnoću svesti i samospoznaje, zamagljeno sugeriše na izobličenje istine ili zablude, napuklo prenosi nesreću ili tragično polomljen identitet.
U skoro svim književnim žanrovima ono odražava suprotstavljene teme stvarnosti i iluzije, logike i nereda kao i narcizma i samoprezira. U ogledalu vidimo odraz našeg prirodnog sveta koji može da prikazuje masku iza koje se krije onostrano drugo zastrašujuće carstvo. Ovi složeni i magični aspekti ogledala nastavljaju da ga čine neodoljivim i dirljivim simbolom netaknutog identiteta u delima fantazije i fikcije.
Ogledalo umnožava svetove i simbolički stvara rastojanja između njih. Ono je scenski prostor unutar scenskog prostora. Svet u koji se ne može preći ali u koji se neprestano zaviruje. To je mesto gde nastaju autoportreti prolaznosti i odrazi proteklog vremena, gde gledamo sebe, obrise svoga lica, a vidimo drugoga.
OGLEDALO
Silno je želeo da odraste.
Toliko silno da je godinama
svako veče pred spavanje,
gledajući se u ogledalu,
pričao samom sebi priče
gde je glavni junak bio on,
snažan i odrastao.
Iznenada jedne večeri,
učinilo mu se da je njegov
odraz u ogledalu drugačiji.
Dopao mu se taj mladić
koji ga je veselo gledao.
Bio je srećan zbog toga.
Počela je brada da mu raste i
on stade da je češka, smešeći se.
Nekako je brzo rasla…
Sada je već imao dvadesetak godina.
Odlučne crte novog lica i
snažno telo, mišićavo, trenirano.
Osećaj je bio predivan.
I dalje se zadovoljno smeškao
ali odraz u ogledalu,
koji mu se nasmešio zauzvrat
nije više imao dvadesetak godina,
već čovek sa trideset,
još pomalo mladalački razdragan,
u svečanom odelu bez kravate.
Bio mu je čudan i poprilično dalek.
Nije želeo dalje da raste, da stari,
ali nove bore su se stvarale,
brže nego što je uspeo da trepne.
Već je imao četrdeset.
Preplašeno je zurio u nervoznog stranca,
osobu u tesnom odelu, napetog lica,
koji se ubrzano približavao pedesetoj.
I već je stigla pedeseta.
Razmenjivali su izgubljeno poglede.
Kosa je sve više sedela,
crte lica su se opustile,
a zubi proređivali.
To lice ga je tužno gledalo.
Probudio se okupan u ledenom znoju.
Ustade iz kreveta posrćući ka kupatilu.
Pokreti su mu bili nesigurni,
a pogled zamagljen suzama.
Možda poslednji put
pogledao je u ogledalo.
U njegovom odrazu bilo je lice
koje je plakalo.
Bilo je to lice onog starca iz sna.
Borivoj Vujić
