Umetnost na splavu

Istoričar umetnosti Bela Duranci ove godine objavljuje tri knjige o svom životu i druženju sa likovnim stvaraocima dugom 50 godina.

Koliko životnih događaja može da stane u godinu dana? Dovoljno za 400 strana gusto kucane knjige, pod uslovom da se život posmatra otvorenih očiju, sa svešću da je svaki dan dar u kome će se tragati za novim neponovljivim dokazima čovekovog stvaralaštva. Kada se to stavi u korice i da naslov „Splav fregate Meduza” dobija se nova knjiga Bele Durancija, istoričara umetnosti.

U njoj su sakupljene dnevničke beleške pisane od 19. juna 1991. do 20. avgusta 1992. godine, u vreme početka tragedija na našim prostorima, u vreme kada se ruši Berlinski zid, a Evropa sve čvršće ujedinjuje. Duranci je tada, za potrebe lokalnog književnog časopisa objavljivao svoje dnevničke beleške, ali sada tek, zahvaljujući upornošću njegovog sina Budisava i snaje Ane, one se pojavljuju kao knjiga. Osim ove, Beli Duranciju iz štampe će izaći uskoro i knjige o subotičkom slikaru Stipanu Kopiloviću, što je u stvari obnovljeno izdanje s kraja osamdesetih godina i knjiga „Autobiografija sa Belom Kondorom”, odnosno sećanje na vršnjaka Belu Kondora, mađarskog savremenog slikara, rođenog 1931. godine u mađarskom gradu Miškolcu, upoznavanje i drugovanje sa njim, sve do trenutka kada se nakon njegove smrti su Subotici pravi velika retrospektivna izložba njegovog slikarstva.

U formalnom predstavljanju uvek će se reći da je Bela Duranci istoričar umetnosti, ali je on u Subotici mnogo više od toga – zaljubljenik u umetnost, vičan da i široj javnosti ponekad nedokučiv svet stvaraoca predstavi na način koji je razumljiv za sve, duhovit, raspričan i uvek spreman da svoju ogromnu erudiciju stavi u službu i umetnika i gledalaca.

– Meni je u umetnosti bilo veoma stalo do toga da ljudi shvate o čemu govorim. Umetnost je nešto što je napravio čovek, i to je već razlog dostojan poštovanja – zbog želje, htenja i umeća da umetnik svoj svet podeli sa nama. Odrastao sam, kao i većina moje generacije, verujući da umetnost može da oblikuje svet i da pravimo lepši i bolji. I dalje verujem da slika ili stih mogu čoveka više da pouče nego godinu dana školovanja – priča na Bela Duranci.

On sam je nesuđeni vajar, odrastao u selu Bođani, gotovo u dvorištu manastira, koji je oslikala majstorska ruka Hristifora Žefarovića. Dok razgovaramo o njegovoj novoj knjizi Duranci napominje da je iz tog najranijeg perioda, gledajući manastirske freske, kod njega stvoreno uverenje da je ono što je naslikano stvarnost. Od tada neprestano druguje sa umetnošću i umetnicima, i kaže da je možda i njegovo duboko razumevanje slikarstva vojvođanskih stvaralaca poteklo upravo iz toga što je gotovo do tančina znao i njihov život. Bio je vrsni prijatelj Petra Konjovića, pa je na zahtev somborske galerije otvorio izložbu u SANU. Jedan je od najvećih autoriteta za savremeno slikarstvo vojvođanskih Mađara, pasionirani hroničar rada ovdašnjih umetničkih kolonija, a sve to sabrano je u 17 njegovih knjiga, stotine natpisa i tekstova u novinama i časopisima.

Pedeset godina, od maja 1954. godine, kada je prvu put otvorio izložbu slikara Mihajla Dejanovića, posmatrao je odnos države i umetnika, pa zato kaže da nisu umetnici zakazali, već država.

– Nekada se umetnost nije smatrala uzvišenom, ali je shvatana kao neophodna čoveku. Papa Julije nije mislio da je Mikelanđelo genije, ali je znao da će ga najveštiji vajar tog vremena odvesti u besmrtnost. Mi danas imamo drugačije kriterijume, u kojima anonimni čovek gradi nestvarne visove, koji nastoji da zakrili trajne vrednosti, smatra Duranci.

A. Isakov

Politika