Odnos između umetnika, njegovog dela i stvarnosti, uključujući i perspektivu posmatrača ili slušaoca, važan je za razumevanje umetnosti i umetničkog stvaranja. Stvarnost se ne posmatra kao nešto unapred dato. Njene spoznaje značajno zavise od perspektive iz koje se posmatraju. Takođe je važno i pitanje koliko svaka od tih pojedinačnih perspektiva može da utiče na nju, da je menja, oblikuje, preobražava i koliko je stvarnost zapravo različita posle njenog predstavljanja u umetničkom delu.
Sama umetnost, njeno stvaranje, samo njeno postojanje, podrazumeva energiju koja prevazilazi tavorenje ovog sveta, učmalost, isključivo materijalni interes, koji se pre ili kasnije istroši. Tajna materijalnog nije u tome što budi nego što uspavljuje, ne što podstiče nego što otupljuje. А tako je slatko otupeti, оsloboditi se odgovornosti, stvoriti oklop oko sebe, bilo u liku melanholije ili cinizma. А umetnost, ne daje nam mogućnost da utonemo u tu omamu, taj lažni san, koji je zapravo zov smrti, koji nas samo naizgled zaklanja od pritiska ovoga sveta, a zapravo vodi u ništavilo.
Umetnost je fikcija zbog toga što je predstava stvarnosti. Оna nju deformiše, filtrira na svoj način i stvara jednu drugu i drugačiju stvarnost. Na isti način se može reći da je i sama stvarnost nestvarna i nemamo nikakvih konkretnih i nesumnjivih dokaza da to nije tako ili da je naša percepcija stvarnosti nužno ograničena i iskrivljena, dakle pogrešna, pa ako stvarnost zaista postoji, mi je ne parcipiramo realno.
Ja vidim ili čujem „nešto“. To „nešto“ stvaram čulno opažljivim, ne samo mojoj, nego i percepciji potencijalno neograničenog broja pojedinaca, koji su u stanju da komuniciraju i spoznajno uopštavaju umetnički predmet ili bilo koje umetničko delo, odnosno kreiraju predstavu toga.
Umetnici, kojih bismo voleli da je više, razlikuju stvarnost i njene predstave, naslućujući pravu stvarnost od nje. Najbolja umetnost ume da poljulja naše samoobmane i iluzije, da nam ipak ponudi mogućnost da nastavimo dalje i ne potonemo. Tada možemo isplivati ako ne na obalu, ono na površinu, ako ne u spas, ono u nastavak životne borbe.
Umetnost nam šapuće jednu tajanstvenu priču о vrednosti života, о onoj niti koja nas povezuje i čini da nismo sami, da postoji jedna dublja unutrašnja saglasnost među nama. А kad saznamo, kad se iznutra uverimo da nismo sami, zašto bismo tonuli, zašto bismo odustajali ili uništavali sebe i druge, makar i uz minimum neizbežnih iluzija.
Borivoj Vujić
