Sve do pojave brze elektronske pošte putem interneta kao i besplatnih aplikacija za razmenu poruka i poziva, veze našeg sveta sa američkim kontinentom su održavane pismima ili retkim (i skupim) telefonskim razgovorima. Rodbina u prekomorskim zemljama znala je da se otuđi, pa čak i da nestane, odnosno da informacije o njima prestanu da stižu u stari kraj.
Iz tog vremena potiču maštarije o zaboravljenim rođacima koji su se možda obogatili u obećanoj zemlji, od kojih će stići nasledstvo kada se najmanje nadamo. Takve fantazije raspirivale su i povremene informacije na tu temu.
„Subotički glasnik“ 1926. godine donosi kratko obaveštenje da se traže naslednici Luisa (Luke) Jakšića. Iseljenički komesarijat ima informaciju da je on poginuo radeći za „New Jersey Zinc Company“ i da njegovi naslednici imaju pravo na odštetu.
Dolar je nekada imao mitsku veličinu, pogotovo u vreme socijalizma kada je strana konvertibilna valuta kod nas bila veoma tražena. Danas naše potrebe za devizama dobrim delom obezbeđuje iseljeništvo svojim novčanim doznakama. U vreme kada je dijaspora bila mnogo manja, a privreda do čvrste valute mogla da stigne samo izvozom, bilo koja suma dolara delovala je kao bogatsvo.
Dvesta hiljada američkih dolara 1966. godine vredelo je kao danas milion i osamsto hiljada zelembaća.
Upravo toliko novca je ostalo za Amerikancem Stivom Berijem koji je imao rodbinu u Subotici. Naslednike je pronašao Crveni krst a na njima je bilo da dokažu porodične veze. Stiv Beri je ustvari kršten kao Stevan Paripović i bio je stric našeg sugrađanina Dušana. Još nekoliko njegovih rođaka je polagalo pravo na po deo nasledstva. Oni su tada imali mogućnost da preko našeg Odeljenja za konzularne poslove zaštite svoja nasledna prava kod američkih vlasti.
Jedan drugi naš iseljenik koji je živeo na severu američkog kontinenta, ostavio je za sobom testament i imenovao naslednike, ali time nije olakšao njihovo pronalaženje. Naime, Subotičanin koji je radio kao drvoseča i živeo sam, u svojoj poslednjoj želji koju je izdiktirao advokatu, naveo je kako svu svoju ušteđevinu posle smrti ostavlja siročićima Subotice. Svakom će prvo na pamet pasti „Kolevka“, međutim, pokazalo se da je u gradu krajem osamdesetih postojalo par ustanova koje su vodile brigu o deci bez staratelja. Zbog toga je između njih nastao spor u kome je morao da arbitrira Sud.
Kako voditi bilo kakav pravni postupak u nekoj udaljenoj zemlji, to je pitanje o kome se ne razmišlja kada maštamo o zaboravljenom bogatom ujaku. I u našem rodnom gradu ostavinska rasprava može da se pretvori u lavirint, pogotovo ako postoji testament koji nije dovoljno jasan. Iako Zakon o nasleđivanju naizgled jasno definiše ovu materiju, postoje primeri u praksi koji su veoma komplikovani. Ko je dužan da pronalazi i obaveštava naslednike koji postoje, ali su daleko? Ako se neki od njih naknadno pojave ili bude pronađen zagubljeni testament, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu već će ih uputiti da svoja prava traže u parničnom postupku.
Na primer, našem sugrađaninu se desilo da je pronađen testament u kome mu pokojnik ostavlja nekretninu, međutim, ostavinski postupak je već bio završen. Imovina je dodeljena dalekim rođacima umrlog, koji žive u dve druge države. Oni su je još tada prodali, razdelili novac i otišli kućama – u inostranstvo.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nedavno sam dobio poruku na mail, da je u Turskoj u saobraćajnoj nesreći umrla osoba sa istim, vrlo retkim prezimenom, upravo istim kao moje prezime.
Ta osoba je tamo posedovala fabriku tekstila, nema nikog od rodbine, nema nijednog naslednika u Turskoj.
Pošiljalac poruke, neki navodni advokat iz Turske je po nekom zadatku počeo tražiti osobe u okolnim državama sa istim prezimenom i našao je upravo mene, sa predpostavkom da sam preminulom ja sigurno neki dalji rođak i da imam pravo na nasledstvo.
U poruci je naveo da se radi o vrlo velikom nasledstvu vrednom nekoliko miliona dolara.
Poslao je i jednu mail adresu na koju mogu da se javim ukoliko sam zainteresovan za pokretanje procedure za dobijanje nasledstva.
Naravno, mail sam obrisao i više se nisam bavio preminulim „rođakom“ iz Turske, jer znam da svako dopisivanje u ovakvim slučajevima ide sa ciljem da te ubede da ćeš uskoro moći zaboraviti na materijalne, finansijske stvari kao probleme u životu, a pre toga će težiti da na ime raznih taksi, ovlašćenja i drugih administrarivnih troškova od tebe izvuku što više para.
Sa ovim sam samo hteo reći da su napredne tehnologije, internet, omogućile slanje poruka u momentu, ali i drastično povećale mogućnost bilo koje prevare ukoliko ste lakoverna, neoprezna, a još i pohlepna osoba.
Premija na lutriji i bogato nasledje su klasicni materijali od kojih su napravljeni snovi o bogatstvu. Vecina ljudi zna sta ce naslediti i od koga. U bogatim porodicama u kojima ima i sta da se nasledi, naslednici se od malih nogu pripremaju da jednog dana preuzmu nasledstvo i da razumno upravljaju nasledjenim, ucvrste ga i uvecaju i jednog dana predaju sledecoj generaciji. Vodi se i strogo racuna da naslednik bude i dostojan nasledstva. Pijanice , propalice , kockari i slicni, obicno bivaju iskljuceni iz nasledstva i moraju se zadovoljiti samo nuznim delom koji zakon previdja.
Nasi ljudi koji su otisli u prekookeanske zemlje nisu mogli tek tako da malo skoknu do rodbine. Jedno takvo putovanje je bilo uzasno skupo. Brodska karta je kostala par hiljada dolara a putovanje u jednom pravcu je trajalo izmedju 6 i 8 dana, zavisno od vremenskih prilika. Avionom je islo mnogo brze, ali 50-tih godina je jedna avionska karta od Frankfurta do Njujorka kostala oko 3000DM sto je odgovaralo ceni jedne nove VW- Bube. Osim toga godisnji odmori su u to vreme bili veoma kratki, samo par dana godisnje i vremenski duze putovanje mnogi ljudi nisu mogli sebi dozvoliti. Svemu tome ako se jos dodaju i mesoviti brakovi onda je sasvim logicno da veze sa zavicajem slabe.
Ljudi koji umru bez naslednika i ostave nesto vredno iza sebe nisu bas cesti slucaj. Oni to vecinom regulisu jos za zivota i u prisustvu verziranih advokata i notara, svoje testamente arhiviraju i pohranjuju u odgovarajucim notarskim ili advokatskim kancelarijama sa vise sigurnosnih i overenih kopija tako da tu nema mnogo sta da se diskutuje prilikom ostavinske rasprave. Ipak se dogadja da nema testamenta niti naslednika. U takvim slucajevima u svim zemaljama zapadnog prava, materijalna i novcana dobra koja ostanu iza pokojnika prelaze u vlasnistvo drzave, odnosno ministarstva financija koje onda ministarstvo delegira na lokalnu poresku pravu i ona je de facto naslednik. Pre svega toga poreska uprava je u obavezi da preko sluzbenog lista (ili neceg slicnog) oglasi da se traze naslednici i ukoliko se niko ne prijavi i dokaze svoje pravo u odredjenom zakonskom roku, nasledstvo prelazi u drzavne ruke. Toga momenta cim je javno obznanjeno da nisu poznati naslednici, na scenu stupaju advokati i privatni detektivi specijalizovani za traganjem i pronalazenjem naslednika. Oni to naravno ne rade zbog neke brige i covekoljublja nego jednostavno ukoliko nadju naslednike uzimaju lavovski deo nasledjene sume za svoj honorar. Ukoliko je pokojnik iz nasih krajeva logicno je da ce tu i traziti naslednike.
Sa vremena na vreme pojavljuju se (po celoj Evropi) price i legedende o basnoslovnom nasledju (sto manja i siromasnija zemlja tim je i vece nasledje) koje su ostavili daleki i zaboravljeni rodjaci koji su nekada davno otisli na rad u prekomorske zemlje i tamo se jako obogatili i svoj imetak cuvali za neke daleke rodjake u starom zavicaju.
@ Avet
Slažem se sa vama da je najverovatnije u pitanju pokušaj prevare, ali ne isključujte u potpunosti mogućnost da se možda radi o nasledstvu.
Predložite ljudima koji su vas kontaktirali da radite na procenat. Oni treba da snose sve troškove postupka, a na kraju, kada preuzmete nasledstvo, vi ćete im isplatiti 10 do 20 % vrednosti nasledstva.
Ako je prevara, više vas neće kontaktirati, a ako je stvarno u pitanju realna mogućnost da se dođe do nasledstva, neka drugi rade za vas.
Kao deca i tinejdzeri maštali smo o tome da nam neka tetka iz Amerike ostavi bogatstvo. Život nam je pokazao da je ta verovatnoća kao dobiti na lotu sedmicu,u prevodu use i u svoje kljuse.
@Mecca
Nisam imao nikakvog rođaka u Turskoj, siguran sam 100 % da je prevara u pitanju.
Pošalje ti neko ovakvu poruku, pa kada stupiš sa njim u kontakt, traži da mu uplatiš 100 dolara ili svejedno koliko, nebitno, na neki njegov račun.
To je za početak da bi on kao mogao nešto započeti.
Posle bi da te muze natenane, troškovi za ovo, troškovi za ono, dok na kraju ne shvatiš da od svega toga nema ništa, osim da bi neko da živi od naivnih ljudi sličnih meni.
Ne bih bio jedina i prva žrtva, čuo sam za nekoliko sličnih slučajeva, tako da ne želim da se upuštam sa takvima ni u kakvo dopisivanje, to je gubljenje vremena i para.
Hvala vam Mecca na savetu, vaša ideja da se utvrdi da li je prevara ili stvarnost u pitanju je dobra, ali sam siguran da je prevara, pa se dobrovoljno odričem tih nekoliko miliona dolara nasledstva. (:
https://www.youtube.com/watch?v=OcYr8Mq4CSI
Avet. I ja sam dobio isto tako nešto iz Turske. Toliko o tome
Off-topic
Stalno mi se mota po glavi drumska krstarica (Sevrolet ? ili Kadilak?) ispred Uniona. Ako neko mozda nesto vise zna o tom vozilu bilo bi zanimljivo da nesto napise. To je jedno prilicno daleko vreme i secanja nisu bas najsvezija. Po mome secanju tu limuzinu je kupio na carinskoj licitaciji jedan Suboticki poslovni covek. Imao je spediter i dva konja, ali ne i vozacku dozvolu. Cekao je na musterije ispred drvare. To je tada bio njegov biznis i poslovni model. Navodno je vozilo kupljeno na carini ali bez motora. Naknadno mu je ugradjen jedan motor od nekog starog i rashodovanog Fergusona(?) Koliko je to istina i koliko je to tehnicki moguce prevazilazi moje znanje o motoristici. Posto gazda nije imao vozacku licencu, vozio ga je okolo jedam miliconer- pozornik u svom slobodnom vremenu. Mislim da je drumska krstarica na kraju zavrsila kao taxi vozilo ispred gradske kuce i uglavnom prevozilo mladence na i sa vencanja.