U Srbiji se o reproduktivnom zdravlju i dalje govori šapatom. Odlazak kod urologa je tabu tema, naročito među mladim muškarcima, dok se odgovornost za probleme sa začećem gotovo po pravilu prvo pripisuje ženama. Posledice ovakvog odnosa ne vide se odmah, ali su dugoročno ozbiljne – zdravstveno, demografski i finansijski.
Taj demografski aspekt u Subotici je posebno izražen. Između popisa 2011. i 2022. godine grad je izgubio oko 16.900 stanovnika, što predstavlja pad od približno 12–13 odsto u samo jednoj deceniji. Ovo nije apstraktna statistika, već jasan signal da se broj mladih ljudi i porodica smanjuje i da se na problem nataliteta više ne može odgovarati deklarativno i finansijski, već konkretnim i sistemskim merama.
Skupa terapija i kasna reakcija
Prema dostupnim podacima, u subotičkoj bolnici se godišnje uradi oko 80 procedura vantelesne oplodnje. Realna cena jedne procedure, kada se uračunaju lekovi i sam postupak, iznosi oko 3.000 evra. To znači da se samo na ove intervencije godišnje utroši oko 240.000 evra, bez uračunavanja troškova koje parovi imaju ukoliko se odluče za lečenje u privatnim klinikama.
Važno je naglasiti da ovaj predlog ne podrazumeva ukidanje Centra za vantelesnu oplodnju u Subotici. Naprotiv, postojanje takvog centra je neophodno i za veliki broj parova predstavlja jedinu realnu šansu za roditeljstvo. Vantelesna oplodnja ostaje nezamenljiva medicinska mera u slučajevima teških ili kasno otkrivenih uzroka neplodnosti.
Međutim, upravo zato što je reč o složenoj, psihološki i finansijski zahtevnoj proceduri, proaktivno delovanje mora da bude prva linija odbrane. Prevencija ne ukida lečenje – ona smanjuje potrebu da se do njega uopšte dođe.
Šta bi Subotica mogla da uradi već sada
Predlog je konkretan i finansijski ostvariv:
uvođenje muškog dispanzera sa urolozima u Domu zdravlja, kao pandana ženskom dispanzeru;
angažovanje urologa u studentskoj ambulanti, radi redovnih preventivnih pregleda studenata;
uvođenje obaveznih uroloških i ginekoloških sistematskih pregleda:
za učenike 4. razreda srednje škole,
za studente 2. i 4. godine;
finansiranje predavanja o seksualnom i reproduktivnom zdravlju u srednjim školama, koje bi vodili zdravstveni radnici.
Za početak, program bi mogao da funkcioniše sa četiri urologa i četiri medicinske sestre/edukatora, uz godišnji trošak od oko 110.000 do 140.000 evra.
Koliko to zaista košta grad
Budžet Grada Subotice za 2026. godinu iznosi nešto više od 9,2 milijarde dinara. U tom kontekstu, predloženi program, čiji bi godišnji trošak bio oko 13 do 17 miliona dinara, činio bi svega 0,15 do 0,18 procenata ukupnog gradskog budžeta.
Drugim rečima, za manje od dve desetine procenta budžeta, grad bi mogao da finansira stalan, sistemski program prevencije, ranog otkrivanja problema plodnosti i zdravstvene edukacije mladih. To je iznos koji je zanemarljiv u budžetskom smislu, a potencijalno ogroman u društvenom efektu.
Pilot program za druge gradove u Srbiji
Ono što ovaj predlog čini posebno vrednim jeste činjenica da Subotica može postati pilot-grad za slične programe u drugim sredinama u Srbiji. Mnogi gradovi imaju Dom zdravlja, srednje škole i studentske ambulante, ali nemaju sistemski organizovanu prevenciju reproduktivnog zdravlja, posebno kada je reč o muškoj populaciji.
Ako bi se u Subotici pokazalo da ovakav model dovodi do ranijeg otkrivanja problema, manjeg broja komplikovanih slučajeva i smanjene potrebe za vantelesnom oplodnjom, stečena iskustva i podaci mogli bi da postanu osnov za širenje programa na nacionalnom nivou.
Pitanje vizije, ne mogućnosti
Ovo nije pitanje ukidanja postojećih zdravstvenih usluga, niti pitanje novca kojeg nema. Ovo je pitanje vizije: da li želimo sistem koji reaguje tek kada problem postane ozbiljan i skup, ili sistem koji ulaže u zdravlje mladih ljudi i u budućnost grada.
Urolog ne sme biti tabu.
Prevencija ne sme biti izuzetak.
A Subotica ima priliku da pokaže kako se sa minimalnim ulaganjem može napraviti model za celu Srbiju.
dr Nikola Ilanković
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Hvala na članku koji podseća na važnost urologije. Nesporno.
Međutim, da bismo zaista revitalizovali zdravstveni sistem u Subotici, a i šire, moramo prvo sagledati globalnu sliku: neka odeljenja nestaju ili su svedena na jednog specijalistu (kao u Opštoj bolnici Subotica ORL, infektivno…).
Prioritet treba dati većini građana – jačanju osnovnih službi poput opšte medicine, pedijatrije i hitne pomoći, pre nego specijalizovanim dispanzerima, kako bismo efikasno ponovo izgradili zdravstvo korak po korak.
Šta vi Dr Ilankoviću mislite o tome da se prvo osiguraju kadrovi za ključna odeljenja (nastala desetkovanjem zapošljavanja u proteklih par decenija)? Da li je to izvodljivo? Politički gratifikovano ..
Hvala na promišljenom pitanju i saglasan sam da se stanje zdravstvenog sistema mora sagledavati u celini.
Za početak, važno je napraviti jasnu razliku između tri nivoa zdravstvene zaštite:
primarne (domovi zdravlja), sekundarne (opšte bolnice) i tercijarne (klinički centri). Tema mog teksta odnosi se pre svega na primarni nivo zdravstvene zaštite, jer je to nivo na koji lokalna samouprava realno može direktno da utiče – kadrovski, organizaciono i finansijski. Sekundarni i tercijarni nivo u znatno većoj meri spadaju u nadležnost pokrajine i republike.
To, naravno, ne znači da problemi sekundarne zaštite ne postoje – naprotiv. Stanje u Opštoj bolnici u Subotici nije od juče i posledica je dugogodišnjih sistemskih slabosti: ograničenog zapošljavanja, odliva kadrova, neadekvatnog planiranja specijalizacija i nedovoljno jasno uređenog odnosa između javne i privatne prakse. To su pitanja koja se mogu rešavati isključivo od vrha ka dnu, kroz zakonodavne i sistemske mere, a ne isključivo odlukama lokalne samouprave.
Upravo zato smatram da je jačanje primarne zdravstvene zaštite jedan od ključnih načina da se rastereti sekundarni nivo. Domovi zdravlja već sada imaju zakonsku mogućnost da zapošljavaju specijaliste, a uz novu sistematizaciju i dodatna lokalna sredstva njihova delatnost bi mogla da se proširi. Na taj način, značajan broj stanja koja danas nepotrebno završavaju u bolnici mogao bi da se rešava na primarnom nivou, čime bi se bolnici ostavio prostor da se bavi složenijim slučajevima.
Kada je reč o kadrovima na sekundarnom nivou, lokalna samouprava ipak ima određene instrumente: kroz stipendije za studente medicine, sufinansiranje deficitarnih specijalizacija, kao i kroz poboljšanje uslova života mladih zdravstvenih radnika. Programi rešavanja stambenog pitanja, namenjeni širem krugu mladih profesionalaca, pokazali su se kao efikasan mehanizam zadržavanja kadrova i kod nas i u regionu.
Na kraju, iako razumem stav da prioritet treba dati „većini građana“, ne slažem se u potpunosti sa tim kako se taj prioritet definiše. Po mom mišljenju, reproduktivno zdravlje mladih jeste strateški prioritet, jer direktno utiče na demografsku budućnost grada. Kada je reproduktivno zdravlje narušeno, posledice nisu samo medicinske, već i psihološke i socijalne – od mentalnog zdravlja i porodičnih odnosa do širih društvenih problema.
Zato predloženi program ne vidim kao luksuz ili usko specijalizovanu meru, već kao investiciju u dugoročnu stabilnost zajednice, koja ne isključuje jačanje drugih delova zdravstvenog sistema, već ih nadopunjuje.
Poštovani doktore mislim da ste vše optimista nego realista.
Ne zamerite, ali deluje kao da ste u nekoj nepoznatoj oblast medicine i kao da ne živite u ovom gradu?
Ta gracki očusi brinu o domašaju unutar jednog ili dva mandata a da se student medicine (stipendista kaki) dovede do status specijalizanta potreban mu je i tercijarni i sekundarni deo prvo i očas prođe decenija. A retenzija takvog kadra rasutog po zemlji i inostranstvu govori da je taj put sci-fi
Tužno ali istinito..
Razumem Vaš skepticizam i u velikoj meri ga delim.
Radi preciznosti: nisam lekar, već doktor tehničkih nauka – mašinstva, i problem posmatram inženjerski. Ako sistem nema kapacitet – on se projektuje da ga dobije.
U pravu ste da je put do specijaliste dug i da je zadržavanje kadra danas ozbiljan problem. Upravo zato tvrdim vrlo jasno: ako grad ne finansira specijalizacije uz ugovornu obavezu rada, urologa neće biti ni za 10 godina.
Zato predlog ima dva nivoa:
kratkoročno – angažovanje postojećih urologa gde je moguće,
srednjoročno – finansiranje specijalizacija iz urologije.
Planiranje zdravstva u okviru jednog mandata unapred je osuđeno na neuspeh. Alternativa je da se pomirimo sa postojećim stanjem – ja mislim da to nije jedina opcija.