Policijski čas, zabrana kretanja, fizička distanca od drugih, nisu mere koje se dotiču porodice Gršić. Kada izađu iz svoje kuće ne mogu da vide svoje prve komšije. Potrebno je izaći iz salaša, poći ka asflatnom međugradskom putu između Subotice i sela Stari Žednik, pa onda do susednog salaša, nekoliko stotina metara. To su im i jedine komšije. Na ostale tri strane sveta u krugu od 10 kilometara pružaju se oranice. Nigde nastanjenog salaša, samo ravnica.
Nekada nije bilo tako, kaže Marica Gršić za Politiku. Bio je tu niz salaša, ali već više decenija sami, Marica sa 72 godine, suprug Pero ima 77, a sin Pajo 45. Ovaj salaš, sa njegovih 15 hektara oranica, sitnom živinom, kućnim ljubimcima, okućnicom i desetak svinja, mera su i granica njihovog sveta u kojem se kreću svakog dana od jutra do mraka.
„Ovde je uvek bilo, i sada uvek ima toliko posla, da mi nikada nije ostajalo vremena ni za šta drugo. Niti da mislim o tome šta mi nedostaje”, kaže nam Marica. Do pre dve godine, dok su imali i petnaestak krava ustajala je u 4 časa izjutra. „Morala sam da poranim, da sve poradim, pomuzem i nahranim krave, jer ako propustim autobus koji prolazi u 6 sati, neću stići na pijacu da prodam mleko i sir i uzalud je onda sav moj trud tog dana”, priča Marica. Od pre dve godine, ima problema sa srcem, lako se zaduva i od tada više ne drže krave. Zato sad ustaje sat kasnije, oko pet. Za sav svoj dosadašnji rad na salašu ima penziju od 12.300 dinara, isto kao i suprug Pera.
Od salaša do sela Stari Žednik ima tri kilometra. Od početka godine bila je u selu jednom ili dva puta, tek da podigne lek u apoteci. Do Subotice koja je udaljena 25 kilometara nije dolazila još od prošle godine. To što joj je sada zbog epidemije ograničeno kretanje, nije donelo promene u njenom životu. „Jeste, mi smo jako usamljeni. Ali, na salašu je uvek tako”, kaže Marica.
Rad na zemlji uvek je bio posao za muške glave. Na njivu sada samo izlazi sin Pajo. I da nije ograničenja za starije, otac Pera ne bi išao na njivu. Pozne su godine, a rad je i pored mehanizacije i dalje težak. „Mi imamo malo imanje, mnogo se radi, ali to je samo preživljavanje. Poslednjih godina poljoprivreda se jako promenila. Nekada smo svi bili gotovo isti, a danas možeš da imaš i pola Vojvodine. Mi nemamo velike zahteve, ne trebaju nam skupa kola, nikakav luksuz, jedino možda dobar traktor”, kaže Pajo. Njegov radni dan počinje u pet ujutru, ali sada završava ranije nego što bi hteo. „Nije nam sva zemlja u komadu, pa do tih udaljenih parcela nastojim da odem ranije da mogu da se vratim do 17 časova. Sada će trebati sve više da se radi na njivi, ne znam kako ćemo sve stići”, kaže Pajo. Ali, dodaje, zemlja mora da se uradi, bilo epidemije ili ne. „Mi smo u osnovi, mi proizvodimo hranu. Mi radimo odgovoran posao”, kaže Pajo. Dodaje da bi mu čudno bilo da je okružen ljudima. „Mi smo izolovani zbog svog posla i zbog svog rada. Mora neko da živi i na salašu.” To je izbor koji teško više može da se menja.
Mere izolacije, fizičkog distanciranja i ograničenog kretanja zato nisu donele promenu u njihovom životu. Samo u retkim slučajevima, kada nisu mogli nešto sami obraćali su se komšijama, i sada komšije svrate samo do kapije, ali i te kontakte su proredili. Ovde se rano ustaje i rano leže, a ritam života diktira rad na zemlji i oko životinja koji mora da se završi.
