Varoški džeparoši

Zimsko doba, na  putu do salaša smetovi više kolina nigdi prti. Snaš Mandi i bać Albi nestalo novaca, otegla se zima a triba kojšta u kuću i nema ničeg bližeg da se pokupuje neg u varoši. Jesapi snaš Manda – eto triba vaćat kokošivi i pataka, spakovat koje jaje i natovarit Albi u džak pa nek iđe na pecu i nek prodaje.

„Avvv Mande pa ti mene ku konja natovarila, daj ti još kojšta pa ću ja sa soncama otić i tako nam Vižla već dva miseca nije išla iz košare.Ako ostane još ovako gadno vrime tribaće je na proliće londžovat, zaboraviće kobila di je livo a di desno“

Misli se snaš Manda i veli:

„Pa dobro ti kažeš, saću ja načupati još kojšta al kakoš ti to sve stovarit na stanici kad dođe voz, pa još unet i u voz, u varoš ne možeš sa soncama a diš i kobilu i sonca ostaviti? „

„Ništa ti nemari vašutoš Vince je bijo samnom u ratu a on je šef stanice pa ću kod njega tamo nuz stanicu u tu košaru ostavit Vižlu a sonca tamo u šupu“

Tako je i bilo.

Kren’jo bać Albe zagrn’jo opakliju i deka lagacko. Kad je stigo isprego kobilu, istovar’jo pilež i još kojšta u kotaricama i ajc unutra kod Vince dok nedođe voz. Sidi on i čeka i čita šta mu je Manda njegova vinčana sve napisala.Dvadest škatulja mašine, petrolina dvi litre, soli, brašna, šećera i još kojčega.

Očo bać Albe za Varoš i sad na salašu snaš Manda ostala sama s’vaškama i kravama. Pogleda furtom al nikako da se pojavi crna tačka u svoj onoj bilini okolo. Nikako nema njezinog Albe.

Kad jedared, ona unutri peče fanaka ku da je znala da će kogod doć, i čuje spolja.

„Ohhooooj curuk, ne Vižla!!!“

Istrče snaš Manda kad njezin Albe već ispreže kobilu i i dok je vodijo u košaru, Manda počela ispitivat.

„Jel’si dono sve šta sam ti kazla? Poprodavo si sve? Jel si se smrznijo? „

„Ajde unutra, ladno mi je a i nimi je dobro“

Ušli unutra a Albe ku ker istučen kad savje rep med noge počo divaniti.

„Šta da ti kažem? Očo u varoš, poprodavo sve i kad sam se vraćo natrag trojca bitanaga me skobili nuz zid povadili brice, zapritili mi i oteli sve novce“

Snaš Manda priblidila.

„Pa jel si zvao miliciju?“

„Ta di zvat Bože Mande i ti svašta divaniš! Tako sam zdravo brzo nesto kad sam njim davo novce da sam jedva čeko da pobignem u voz „

Sad šta je tu je. Snaš Manda se kojkako snašla kod komšija i prigrme kojkako zimu. Puklo proliće zazelenila se trava, josag trči po avliji, već i kvočka prve piliće one rane izvela, kera se oštenila mali pulina svudak po avliji. Bać Albe bijo u dolu i nakosijo trave i dovuko na špediteru i ušo unutra. Sijo ošin’jo jedan fićok rakije od kruške nacike što je jesenas peko, ociko komad šunke i kako je prino usti da će zagrist odjedared mu pao mrak na oči, samo je ost’jo jak bol i ništa više.

Kad je došo sebi polako počo otvarat oči , gleda onako odozdol kako je pao sa stoca tako je i osto, a više njega niki ljudi i Manda. Al Manda kugud zvečarka zmija kaku je još u vojski vidijo, sonim njezinim žućkastim očima ga strelja , zapeta ku zmija kaće skočit na čeljade i samo jeto što ga ne ugrize tako zdravo sikće .

„Jal, bitango jedna i netribašu!? Ko te je odžepovo?!“

„Pa ne znam, ta nika trojca, sav niki zašprljeko Albe“

„Ahaaa! Kad bi lagali vraže vražiji“

„Dobro Mando, evo mi smo tu“ veli jedan od ti što su došli al niki velik i plećat.

Kad se sve tu razbistrilo i kad se svrš’jo divan, imala je sirota Manda šta i čut.

Albu nije niko opljačko pod pritnjom, neg kad je poprodavo šta je imo, očin ga nano u mijanu i tu je prokarto fajin novaca, ostavjo je on čovik i za ono što je tribalo u kuću al mu je u krilu sidila konobarica i odžepovala ga i Albe kad je vidijo šta je ova vragulja uradila on uzo i ište novce natrag. Ova se počela pravit luda, on uzo pa je plenijo, tu poskakale nike bitange a Albe jednog zakačjo bricom i pobigo. I sad niko nije znavo ko je Albe dok nisu sve istražili i na kraju stigla milicja na salaš. I još šta je nagore, uzeli i prija neg što su ušli unutra da se izdivane s Albom, oni skoro sve kazli Mandi. Bar da to nisu uradili ne bi ni oklagija se prišila priko leđa.

Na kraju se Albe, ni sam ne zna kao, iščupo robije, al je borme kajo se al itekako jel jedno po godine je spavo u ambetušu. S Mandom riči nije progovorijo. Kad je skuvala, uvik su obaško ili. Od rane zore do kasne večeri je samo štogod radijo po polju i sve je trvalo do prid Božić, jedno misec dana, kad se Albe ispovidijo i kad je zamolijo Mandu da mu oprosti.

Oprostila mu Manda i kazla mu da su ga tribali oma tamo u tom bircuzu istuć a ne njoj ostavljat da mu ona vitra daje.

Eeee neš Albe moj, al ucigurno više ni omrišit varoš a mijanu još ni toliko. Odsele će mi konobarica biti Manda i nek mi ona sidi u krili , tamburaše imam na tranzistoru, ako bi se karto tu je komšija Bela pa će mo tirat duraka el ajnca, a na pecu ako tribalo ić iđemo na drugo misto.