Ne prestaje priča o razdvajanju i recikliranju kućnog smeća a mi se još nismo makli s mesta. Štaviše, otišli smo nekoliko koraka unazad jer više nemamo preduzeće koje se bavilo preradom sekundarnih sirovina, a imali smo ga. Doduše, trenutno posluje nekoliko manjih prerađivača čije su otkupne cene skromne pa je malo ko motivisan da razdvaja otpatke i nosi ih tamo. Ovde je reč o društvenoj firmi koja se bavila ovom delatnošću, a već je samo njeno ime bilo ujedno i znak. Bio je to „Otpad“.
Nisu u „Otpadu“ samo otkupljivali već su i prodavali koješta što bi im došlo pod ruku povoljno ili sa greškom, pa su i građani mogli da nabave nešto jeftino. Odnošenje sekundarnih sirovina u to preduzeće na Majšanskom putu bila je subotička svakodnevnica. Škole su povremeno pravile velike akcije sakupljanja starog papira po kućama dok bi im „Otpad“ obezbedio veliki kontejner u školskom dvorištu a potom i lepo platio po kilogramu.
Posle su ti đaci i kod kuće počistili tavan ili šupu i nosili to na Majšanski put da zarade džeparac. Znalo je u staro gvožđe da ode po nešto što nije za bacanje, međutim, u „Otpadu“ nisu ništa pitali već otkupljivali i slali u livnicu preko puta.
Ipak, nikom nije uspelo ništa slično kao onom klincu leta 1984. godine.
Subotica, 1984.
Jedan desetogodišnji dečak pojavio se u subotičkom „Otpadu“ i rekao da ima na prodaju staro gvožđe – tri stara automobila, koja se nalaze u dvorištu njegovog ujaka. Zaposleni u ovom preduzeću ni trenutak nisu dovodili u pitanje kredibilitet odnosno poslovnu sposobnost svog klijenta, već su smesta izašli na teren sa specijalnim vozilom. Dečak ih je odveo u ulicu Ante Parčetića, u dvorište privatne automehaničarske radnje Nikole Engelbrehta gde se nalazilo staro gvožđe koje je namerio da proda. Ni to što nisu mogli da uđu na glavni ulaz, nije pokolebalo viljuškaristu „Otpada“ već je on spretno uspeo da isčupa ta tri automobila i odveze ih na rastavljanje koje je usledilo. Malom biznismenu je isplaćeno tadašnjih 8.000 dinara, koliko mu je sledovalo.
Uveliko je bila u toku prodaja delova rastavljenih auta, kada su se pojavili istražni organi i obavestili ih da su rasturili tri ispravna vozila, da taj malac nema nikakvog ujaka, niti mehaničar zna za „sestrića“…
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Taj slucaj se desio u mojoj ulici.
Automehaničar na ćošku se zvao Engelbreht Mikloš, zvani Miki.
On se razboleo od ovog slucaja, jer ako se dobro secam, Otpad nije hteo da mu plati odštetu.
Neki automobil nije ni bio njegov, tako da ovako kad covek cita bude mu smešno, a mi koji smo ga gledali kako kuka i plače mi imamo drugačije vidjenje i mišljenje o ovom delu.
A dotični biznismen je išao u Jovan Mikić školu….
Kad smo kod tih biznisa , u Dubrovackoj ulici na Palicu je bila firma , valjda Slovenija sadje , koja je primala svasta. mi smo skupljali puzeve i sanjali o velikim parama, koje se nisu desile. Otkupljivali su i kamilicu i hibiskus. Cena po kg hibiskusa je bila primamljiva , nazalost ta prokletinja kada se osusi je tezila vise u gramima nego kilogramima 🙂
Nije mi samo jasno kako je ovima iz Otpada palo na pamet da otkupljuju automobile od desetogodišnjeg klinca. Zar nije morao biti sačinjen barem nekakav otkupnu list. Krajem osamdesetih godina je Otpad imao stovarište u B. Topoli koje je otkupilo stare radijatore zamenjene čini mi se u bolnici. Otkupili su ih po kilogramu kao staro gvožđe. Kasnije ih je poslovođa prodavao ne kao staro gvožđe već kao polovne radijatore. Razduživao se je po ceni starog gvožđa a razliku u ceni između starog gvožđa i polovnih radijatora je stavio u džep. To je tada kao što su i sadašnji trgovci otpadom bila idealna firma za muvačinu. Takođe poznajem ženu koja je u Otpadu početkom devedesetih godina kupila Yuga kao polovno vozilo(čak za njega dobila i saobraćajnu dozvolu) koje su oni kupili na kilogram kao staro gvožđe. Uopšte mi nije jasno kako takve firme mogu propasti kada im je prostor za ekstra zaradu bio široko otvoren. Verovatno je razlika završavala u privatnim džepovima.
Firma jednog carinika ali se ne vodi na njegovo ime….
Omiljen Otpad još dok sam bio klinac je bio onaj na uglu ulice Blaška Rajića i Ivana Antunovića, bio mi je najbliži, sada je na tom mestu jedna drvara.
Sa drušvom smo tamo odlazili da „preturamo“ po otpadu, u to vreme je to bilo dozvoljeno, pa si mogao i da kupiš nešto, ako si pronašao nešto za sebe.
Uvek je tamo bilo za nas interesantnih stvari za videti, valjda smo umišljali da ćemo slučajno nešto vredno tamo pronaći čeprkajući kao kokoške po đubrištu ili da ćemo biti Proke pronalazači ako dobijemo neku sjajnu ideju preturajući po tom silnom metalnom otpadu.
Jednog dana za tridesetak godina (ako bude još postojao ovaj portal), ovde će se naveliko pričati o kripto prevarama koje su „slavni“ Subotičani pravili u današnje vreme.
Kada su se 70-ih godina prošlog veka u prodavnicama pojavili prvi „kolor“ televizori, imućniji vlasnici tih televizora su se otarasili starog crno-belog televizora koji je svakako već jako loše radio, tako što su ga odneli i prodali Otpad-u.
Hit je bio za neke koji su tamo „čeprkali“ da kupe ekran takvog starog crno-belog televizora i da ga sa zadnje strane nekako otvore, ubace one ukrasne novogodišnje sijalice od 220 V u raznim bojama uvrnute u grlo sijalice i da to sve priključe na Ligh-show.
Kako se lako otkriju orevare,kojekakve balavurdije,a onih sto ojadise firme,niko s evise ne seca..sever,partizan,minerva,mladost,29 novembar,zorka slavica,buducnost,solid,agroseme panonija,kozateks,da ne nabrajamo vise..
Taj malac za 8000 din a ovi..za milione..
Mala razlika..
Taj deran je verovatno danas neki funkcioner.
Tako i tad je otprilike krenuo sunovrat. Ti mali lažljivci su porasli u velike prevarante, a sami sebe prozvali snalažljivima. Njihova dobit je rasla kao kotrljajuća grudva snega, a mi ‘nesnalažljivi’ smo nemo sve to posmatrali, nadajući se da će ih neko zaustaviti. Od svega toga, izvesno je bilo samo da su velike društvene firme, zatvorene, prodate i mnogi dobili otkaze. Malo godina za penziju, mnogo za početak novog posla i tako nesnalažljivi ostali niti tamo niti vamo.
Avet *
Baš me zanima koji si ti , jer smo i ja i moje društvo u taj otpad odlazili nosili staru hartiju a čeprkali da uzmemo stipove erotike i sl….i obavezno smo tamo nosili školske knjige i sveske na raspustu da rasprodamo..ja sam nosio pred kraj radnog vremena a sutra su isplaćivali( blagajna je radila sat vremena kraće od otpada ) stim da bi na priznanicu za papir dopisao „0“ na ispisnu težinu pa bi knjige koje su teške 8 kg , bile sutra teške 80 kg 🙂 i bio bi isplaćen za 80 kg “ stare hartije “ 🙂
Decenijama smo jako “ bogato društvo“! Nema organizovanog sakupljnja staklenih flaša, papira …Žao mi je što moram založiti novine, baciti staklenke koje niko neće. Škola je ranije organizovala sakupljanje stare hartije i tako učila decu kako se čuvaju šume! Hvala prodavnicama u koje mogu da odnesem plastične čepove. Na Zapadu decu od malena uče koja boja kante je za koji otpad!
Osamdesetih I ja Sam nosio stari gvozdje U otpad Ali se secam Da su trazili licnu kartu na uvid prilikom predaje
@X-MEN @Avet…U taj otpad sam jednog leta (’83., ili ’84.) nosio iz Gajeve ulice kolicima staru hartiju sa dedinog i nadjmaminog tavana, da zaradim za dzeparac. Tamo je bilo i starih Politikinih Zabavnika koje nisam prodavao kao staru hartiju, vec su me cekali neki klinci kojima sam ih prodavao za vecu cenu, ali opet pristupacno. Sve te brojeve sam vise puta procitao (deda ih je redovno kupovao), ali mi je sada malo krivo jer bi sigurno imali kolekcionarsku vrednost. Tada nisam tako razmisljao.
@X-MEN
Komentarisanje pod nekim pseudonimom u jednu ruku ima i neku čar, možda i neku tajanstvenost, jer se ovako kroz naše pisanje komentara ne poznajemo lično, ali je moguće da se u stvarnom životu IPAK lično poznajemo.
Sećam se jednog sjajnog, ali večito hiperaktivnog i nestašnog dečaka, koji je između ostalog, kao i ja sam u svojim đačkim danima, donosio papir, stare sveske i knjige uredno uvezane konopcem u taj Otpad, da bi to tamo prodao.
On se dosetio da posle vaganja starog papira na cifru težine kilograma koja je bila napisana na prijemnicu dopiše dve nule i da se sledećeg dana sa tim papirom pojavi na blagajni Otpada da mu isplate novac.
Pošto smo zajedno bili, ja sam mu rekao da će dve nule možda ipak biti previše i jako sumnjive.
Umesto 8 kg papira, 800 kg je ipak velika razlika, možda bi bolje bilo da malo smanji cifru.
Jedna nula bi po meni bila sasvim dovoljna i racionalna, jer sa dve nule na kraju može Milicija sledeći dan da zakuca na vrata i da nas dobro izšamara, ispendreči i prevaspita zbog falsifikovanja potvrde o prijemu materijala.
Milicija je u to vreme bila efikasna, bili su rejonski milicioneri koji su maltene svakog poznavali u kvartu, ko je ko i čiji je sin i da li je miran dečko ili je veliki mangup, itd…
Ne se ljutiš, moja priča je izmišljena. 🙂 🙂
Avet *
Tvoja priča je izmišljena, moja priča nije izmišljena, nisam bio alav , nisam se bojao policije a mogao sam ispred 8 da stavim “ 1 “ a iza 8 “ 0″ pa da bude 180 kg papira, ali dosta je i 80…e sad da li se znamo ili ne…nije ni važno…!
Nostalgicni komentari bravo!
Ajd da se prisetimo velikih imena odpadosa,Steinfeld Nandora,Bate Teofila Dzamastagica,Slavka Djolica i nek mi izvine oni koje sam izostavio.
Bile su legende ozbiljno su svacali svoju misiju.Krajem 70 ih Dzamastagic ondašnji direktor Subotičkog otpada pokrenuo selektivno sakupljanje.Kupili su svu potrebnu opremu od kontejnera u različitim bojama do preradjivackih mašina.U to vreme vrh…Zapitajmo se zašto smo zaostali…zastali…?
Treća slika mi je zadala nedoumicu. Čini se kao prikaz izgradnje Robne kuće Beograd. No, pažljivim promatranjem, prvo sam u levom uglu identifikovao radnju konfekcije Kluz u prizemlju palate Vojnić, te je postalo jasno da se radi o gradilištu Doma armije (bivša zgrada hotela Jagnje je srušena). Do gradilišta se vidi zgrada SDK (sada Poreska uprava) a u daljini Prokeš palata.
Aleksa, tada nije bila zgrada SDK već prodavnica MIKI 🙂
Dečja robna kuća Miki je bila u ptizemlju zgrade SDK, u delu koji je u bombardovanju porušen i na tom mestu privremeno (na uglu) bila poslastičarna. Nakon par godina je izvršena rekonstrukcija tog dela zgrade pa je tako tu otvoren Miki.
Prodavnica Miki je nakon izvesnog vremena preseljena u Borovo ulicu a na njenom mestu otvorena Dečja banka.