Gošća 24. Festivala evropskog filma je Viktoria Petranji, producentkinja filma „Jupiterov mesec“ reditelja Kornela Mundruca, koji se prikazuje u Glavnom takmičarskom programu.
Petranji je na konferenciji za novinare rekla da je „Jupiterov mesec“ u poređenju sa ostvarenjem „Beli bog“, koji je prikazan pre tri godine na Paliću, kompleksniji i tehnički zahtevniji, da su želeli veći izazov i to dobili.
Na početku filma mladi migrant biva ustreljen dok ilegalno prelazi granicu. Prestravljen i u šoku, ranjeni Arijan dobija sposobnost da levitira, a iz izbegličkog kampa ga izvlači doktor Stern u nameri da iskoristi njegovu neobičnu tajnu.
Petranji je objasnila da je potresna scena prelaska srpsko-mađarske granice na početku filma, snimana iz sekvenci i bilo je vrlo zahtevno povezati ih kako bi dobili jedno iskustvo koje oduzima dah, dinamično trčanje.
Proganjani od strane besnog upravnika kampa, begunci su u stalnom pokretu za sigurnošću i novcem, a Stern, koji je otpušten iz bolnice pošto je njegovom greškom preminuo pacijent, koristi Arijanove sposobnosti kako bi zaradio.
Ona je objasnila da nisu imali nameru da upute direktnu kritiku ni da budu politični, da su ideju dobili mnogo pre izbijanja migrantske krize i da su još tada imali potrebu da pričaju o današnjoj Evropi.
„Želeli smo da pokažemo bajku, slike koje će reflektovati haos i hiljadu pitanja koja nas muče, želeli smo da pokrenemo pitanja i podstaknemo ljude da razmišljaju o onome što nam se dešava, a ne da uputimo direktnu kritiku“, pojasnila je Petranji koja već 20 godina sarađuje sa Mundrucom i dodala da im je bila namera da skrenu pažnju na to u kolikom smo problemu.
Na pitanje o tome kakve su reakcije na film bile u Mađarskoj posebno zbog teme korupcije koja se provlači kroz priču, Petranji je rekla da nije čula negativne komentare vezane za političku konotaciju i sadržaj, već su uglavnom do nje dolazila pitanja kako su finansije dostupne za tako kritičan film.
Petranji je rekla da se film na različite načine može razumeti, a da je prema njenom mišljenju to film o prijateljstvu i povezivanju.
„Da biste se povezali, morate da znate ko ste zaista i kroz borbu doktora hteli smo da prikažemo njegovo putovanje na kome uči o tome kako ponovo da bude deo društva, na kome menja svoja verovanja. Davno je izgubio sebe i povezivanjem sa stranecm, koji ima drugačije vrednosti i sposobnosti, on traži sebe. I ovaj film je mnogo više o identitetu nego o politici. Imate sposobnost da ponovo počnete da verujete i to je oslobađajuće“, istakla je Petranji.
O saradnji sa Mundrucom, Petranji je rekla da su oni pre svega veliki prijatelji i da se svakog dana bude sa novim izazovom te tako trenutno pripremaju njegov prvi film koji neće biti sniman na mađarskom jeziku, već na engleskom u holivudskom studiju.
Jušić: Žene u ju-filmu su bile sateliti muškaraca
Hana Jušić, rediteljka filma „Ne gledaj mi u tanjir“, koji se prikazuje u okviru takmičarskog programa „Paralele i sudari“ Palićkog festivala, kaže da su u tradiciji hrvatske i jugoslovenske kinematografije žene uglavnom bile „sateliti muškaraca, svetice, majke ili kurve“.
Jušić je na konferenciji za novinare rekla da je, razmišljajući kako je u jugoslovenskoj kinematografiji vrlo retko ženski lik glavni u smislu da samosvojan, želela da ima glavni ženski lik kome ne treba muškarac da bi se ostvario.
U filmu „Ne gledaj mi u tanjir“ Marijanin život se vrti oko njene porodice, čiji članovi žive u malom stanu i izluđuju se međusobno, a ona preuzima mesto glave porodice kada njen otac doživi moždani udar i ostaje nepokretan.
„Nisam htela Marijanu da pretvorim u žrtvu, nekakvu Pepeljugu koju svi iskorišćavaju, želela sam da i ona ima nešto antipatično i da se vidi da je ona deo njih. Ona je proizvod te porodice, nije ona svetica. Scenu seksa sa trojicom muškaraca mnogi tumače kao silovanje, meni to nije bila namera, to je bio njen izbor, ona ima kontrolu nad tom situacijom. Možda je mama i brat tlače, ali ja sam želela da ih prikažem kao nedorasle ljude, a ne kao zloće“, objasnila je rediteljka.
Jušić je kazala da iako mnogima ta situacija deluje dramatično, a film crn i depresivan, ona ga tako ne doživljava, poznaje mnogo takvih porodica, to su prosečne porodice i dodaje da postoji mnogo veće siromaštvo.
„Taj film nije autobiografski, ali te porodične situacije sam gledala u detinjstvu, odrastala sam uz njih i ako možda one nekome deluju mučno, meni nisu. Trudila sam se da film bude šaren, ali sam htela da izbegnem Dalmaciju kakva je na razglednicama i da ima malo grotesknih elemenata da ne bi bila samo socijalna drama“, objasnila je Jušić.
Prema njenim rečima, Šibenik je nemilosrdan grad i ima averziju prema Zagrebu, pa kada je otišla tamo, mnogi iz njenog rodnog grada su smatrali da ih je izdala i želela je filmom da pokaže Šibenčanima da je još njihova.
„Pre premijere u Šibeniku sam bila vrlo nervozna i imala sam grižu savesti tokom snimanja, imala sam utisak kao da ih varam. Mislila sam da će to biti velika turistička promocija Šibenika i onda sam mislila da kada vide film da će me kamenovati. Neki ljudi su se nakon premijere filma osetili izdano, kao da sam naš grad olajala, ali mojoj porodici se dopao, iako su neki od likova malo bazirani i na njima“, rekla je Jušić.
Na pitanje o sledećem filmu, kaže da je već malo brine što nema ideju za novi film.
„Imam utisak da mnogi renomiraniji reditelji dolaze u situaciju da im filmovi postaju isprazni zbog toga što dosta putuju i na festivalima zatupe. Teško je pronaći vreme i sabranost kako bi smislili nešto pametno. Ne znam u kom smeru ću ići, videla sam previše tipično festivalskih filmova i malo sam ih se zasitila. Moram se malo izmaknuti iz tog sveta i smisliti nešto“, rekla je Jušić.
Tanjug
