Viktorija Šimon Vuletić, etnologinja-antropologinja

Bojim se da nam predstoji vreme potpunog marginalizovanja humanističkih struka i njihovog uticaja na društvo, rekla je za Hrvatsku riječ Viktorija Šimon Vuletić istaknuta subotička kulturna radnica.

Intervju - Viktorija Simon

Etnologinja-antropologinja po obrazovanju, od 2000. radila je kao etnolog u Gradskom muzeju u Subotici, gde objavljuje stručni rad »Dosije: Kentaur – Identitet ljudi u multietničkim porodicama u Subotici«, te priređuje i organizuje autorske izložbe »Istočna Afrika u doba Oskara Vojnića i savremenika «  i » Kava kava i betel « iz zaostavštine Oskara Vojnića. Od 2011. do nedavno bila je direktorica subotičkog Art bioskopa Aleksandar Lifka, a njeno razrešenje sa te dužnosti popraćeno je skupštinskom i javnom polemikom. Književne, stručne i polemičke tekstove objavljivala je u subotičkoj periodici (Rukovet, Subotičke novine, Museion …). Suosnivačica je Umetničke radionice Medijala. Bavi se i prevođenjem s mađarskog i engleskog jezika.
Odlukom subotičke Skupštine, od pre nekoliko meseci više ne obavljate funkciju direktorke Art bioskopa Aleksandar Lifka u Subotici. Ta je odluka, uključujući pitanje kompetencija umesto Vas izabrane nove direktorke, izazvala polemike u subotičkom parlamentu ali i javnosti. Vaša je smena nastupila iako ste tokom mandata povećali posećenost bioskopa, te raznim programima povećali vidljivost i ugled te ustanove kulture. Kako ovaj slučaj komentarišete?
Kao prvo, da Vas ispravim: nisam smenjena. Meni je mandat istekao još u decembru 2015., samo je lokalnoj samoupravi kao osnivaču trebalo da smisli kako i koga postaviti umesto mene, budući da je po statutu ustanove, do njegove promene u martu ove godine, direktor trebao imati ili završeni Filozofski fakultet ili Fakultet dramskih umetnosti. To je bio logičan uslov ako se uzme u obzir da je u Art bioskopu zaposleno samo troje ljudi i to bez fakultetskog obrazovanja i da time prvi čovek institucije istovremeno mora biti i tehnički i finansijski i umetnički direktor. S tim što je naglasak na »umetnički« s obzirom na to da se radi o art bioskopu. Ne bih ulazila u pitanje bilo čije kompetencije, to će vreme svakako pokazati. Preuzeli su u svakom slučaju jednu dobro uhodanu, tematski razgranatu instituciju kulture koja je svake godine beležila sve veći broj poseta i po popularnosti na facebooku nadmašila i mnogo veće institucije. Naravno da kao zaposlenica u kulturi smatram da menadžment bilo koje institucije koja se bavi umetnošću ili kulturom mora imati i obrazovni profil koji odgovara tim delatnostima, ali Zakon o kulturi je po ovom pitanju postavio vrlo široka merila i time nam svima zadao glavobolju. Drago mi je što su u vezi sa pitanjem upravljanja institucijama kulture i kao odgovor na krajnje neumesnu izjavu odbornice Josipe Ivanković odmah reagovale moje kolege iz ustanova kulture braneći ne mene nego »esnaf«. Bojim se da nam predstoji vreme  marginalizovanja humanističkih struka i njihovog uticaja na društvo, s obzirom na to da humanističke nauke imaju taj emancipatorski potencijal koji je put ka slobodnomislećem pojedincu. Vrlo sam ponosna na dostignuća u Art bioskopu, tokom mog mandata gosti su bili mnogi velikani filmske umetnosti kao što su Slobodan Šijan, Ljubiša Samardžić, Đorđe Kadijević, Mirjana Karanović, Goran Marković, Dejan Zečević i Želimir Žilnik, a zahvaljujući saradnji sa rediteljima Brankom Ištvančićem i Zoltanom Šiflišom takođe i mnogi eminentni umetnici iz Hrvatske i Mađarske. Velikim uspehom smatram i osmišljavanje filmskog kluba Orient koji su ljudi počeli upoređivati sa nekadašnjim Klubom umetnika. Moram spomenuti i radionice za film i glumu koje su dve godine vodili filmadžija Stipan Milodanović i glumci Narodnog pozorišta: Minja Peković i Srđan Sekulić. Udarili smo ipak neke temelje i sada su takve radionice normalna stvar. Lično me jedino brine dalja sudbina međunarodnog filmskog festivala Hrizantema, budući da se radi o autorskom projektu na kojem su sarađivali mnogi divni, kreativni Subotičani. Za ovogodišnji, peti festival po redu dobili smo do sada najveća sredstva od Ministarstva kulture i volela bih da festival i dalje ostane tako otvoren, razbarušen i zabavan kao i prethodnih godina. U poslednje dve godine festival je imao i književni konkurs Gavran na koji su nam radove na temu strave i fantazije slali srednjoškolci. Da ne zaboravim spomenuti da su vrata bioskopa bila otvorena za sve filmske autore iz Subotice i regiona i da smo osim toga promovisali i fotografe, likovne umetnike, muzičare i književnike. Mislim da je to sasvim dovoljno za jednu tako malu ustanovu.
Je li moguće izbeći praksu stranačkog kadriranja, koja je kod nas »normalna« stvar?
Ništa nije sporno u činjenici da svaka nova politička garnitura na vodeća mesta u javnom sektoru postavlja »svoje ljude«. Možemo se jedino sporiti oko kompetencije ili kvaliteta tih ljudi, kao i upravnih odbora koji ih predlažu. Bilo bi dobro da se radi o nekoj zdravoj konkurenciji, o sučeljavanju ideja i programa, što se nažalost nikada ne dešava, budući da političari sebe vide kao vlast, a ne kao privremene službenike na funkcijama, te su im draži diktati od dijaloga.
U kolikoj meri je partokratija pogubna za kulturu?
Partokracija je pogubna za društvo u celini. Umesto profesionalizma o kojem se stalno govori, čini mi se da je takoreći oduvek na delu izbor ljudi na osnovu političke podobnosti ili što je još gore, rođačko-kumovske veze. Kultura je tu samo kolateralna šteta. Za političare su ustanove kulture najčešće balast, nužno zlo. Oni retko dolaze u svojstvu običnih građana pogledati film, predstavu ili izložbu, a to bi im svakako povećalo popularnost i osećaj među građanima da se ipak radi o običnim ljudima poput svih nas.
Kako ocjenjujete stanje u subotičkoj kulturi? Vidite li i gde potencijala za pomake?
Bilo je tokom prethodnih godina pokušaja da se i u Subotici napravi neka sveobuhvatna kulturna strategija, međutim stvari i dalje teku stihijski, po navici. Meni se lično nikada nije dopadala ideja Subotice kao grada festivala. Previše je tu amaterizma i kiča, što svakako ne dolikuje gradu sa dugom tradicijom institucija kulture i čitavom plejadom istaknutih umetnika i kulturnih stvaralaca koji su obeležili istoriju Subotice. Gradski muzej od svog iseljenja iz Gradske kuće još uvek nije dobio stalnu postavku, a ona je od neprocenjivog značaja za nove naraštaje. Deca koja ne upoznaju i ne zavole istoriju svoga grada stičući od malena naviku da odlaze u bioskop, pozorište, muzej, biblioteku ili galeriju sutra će bez pogovora pristati na rušenja graditeljske baštine ili ukidanju institucija kulture. Potencijal ovog grada su sami građani, mladi ljudi željni komunikacije sa svetom i novih kulturnih sadržaja. Postaje već izlizana floskula koju godinama slušamo od »autohtonih Subotičana« da smo umesto grada postali 3 etnički različita domorodačka sela. Grad nije grad ako njegovi žitelji nisu spremni prihvatiti njegov složen, višedimenzionalni identitet. Taj poseban kulturni »melanž« koji se generacijama stvarao i koji poseduje neslućene kulturne i kreativne potencijale.
U Subotici, pa i celoj Vojvodini, imamo puno kulturnih sadržaja vezanih za narodnu kulturu, tradiciju i baštinu, popularno zvani »etno«. Kao etnologinja-antropologinja, kako gledate na ove manifestacije, njihovu ulogu u današnjici? Imate li neki savet organizatorima u cilju unapređenja takvih manifestacija?
Etno manifestacije spadaju u savremenu narodnu kulturu i osim zabave, prvenstveno služe jačanju osećaja pripadnosti određenoj etničkoj zajednici. Za etnologiju je zanimljiviji način na koji se danas organizuje i prezentira narodna kultura nego sami događaji koji su ili krajnje stilizovani, znači neautentični, ili preplavljeni pratećim sadržajima popularne kulture u vidu muzike, odeće, hrane i suvenira. To je plodno tlo za razvoj turizma i pratećih privrednih grana, a ne za etnologiju kao nauku. Danas su »narodna nošnja« trenerke, jeans i patike, a ne opaklije i opanci. Moj jedini savet organizatorima je – mera i ukus, posebno kada se te manifestacije organizuju u samom središtu grada.
Sve se češće mogu čuti mišljenja kako kultura treba biti samoodrživa, tj. Da za nju treba izdavajati manje budžetskih sredstava. Kakvo je Vaše mišljenje o takvim razmišljanjima?

Smanjenje budžeta u kulturi će se svakako dogoditi, pitanje je međutim hoće li politička garnitura koja bude morala rezati budžet pravilno proceniti što se može žrtvovati, a izbor nikako ne sme pasti na institucije koje čuvaju i neguju istorijsko nasleđe i najznačajnija umetnička i intelektualna dostignuća jednog grada . Sve što je bitno u kulturi odavno ne stvara »narodni genije« već su dela izuzetnih pojedinaca. Ukoliko bi samoodrživost postao dominantni princip u odnosu prema kulturi opstala bi samo komercijalna kultura sumnjive estetske vrednosti i narodnjačka kultura. Naravno, potrebna je i revalorizacija kulturnog nasleđa, da bi po ugledu na evropsko iskustvo kultura imala potencijal učešća i u ekonomskom razvoju grada.
Menja li se vremenom uloga i važnost kulture, kulture shvaćene u užem smislu toga pojma? Koja je danas njena uloga i što možemo »dobiti« od nje?
Uloga kulture je od pećinskog doba do danas uvek ista. Ljudska bića su uopšteno prijemčiva na lepo i dobro. Nešto nas mora razgaliti, začuditi, oplemeniti … dati nam neki širi smisao postojanja i podstaći empatiju prema drugim ljudskim bićima. Bez toga postajemo bezosećajni roboti ili čemerni robovi. Naravno, nisu svi kulturni sadržaji za svakoga, Hollivood to najbolje zna. Postoje filmovi za svaki uzrast, za svaku populaciju i razne intelektualne prohteve. Filmove Terrencea Malicka, jednog od najvećih holivudskih reditelja današnjice će malo ljudi pogledati, vibrantno duhoviti crtaći su univerzalno popularni, tinejdžeri pune bioskope kada igraju Marvelovi superheroji. Holivud je našao tu čarobnu formulu balansiranja između industrije zabave i umetnosti. Da bi film bio vrhunski, mora angažovati i vrhunske umetnike ne gubeći iz vida i ekonomsku računicu. Prihodi od komercijalnih filmova mogu pokriti troškove finansijski rizičnih, a to najčešće znači i intelektualnu zahtevnijih filmova. Festivalom Hrizantema pokušali smo primeniti tu formulu i takoreći bez budžeta i zarade obezbediti program koji je s jedne strane omogućio razgovor publike sa vrhunskim intelektualcima poput Šijana, Kadijevića ili Gorana Markovića, promociju knjiga i izdavača, a da s druge strane organizujemo i te zabavne momente u vidu horor maskiranja, šminkanja i »noćnog panađura«. Nažalost, zaposleni u kulturi, kao i u prosveti, već dugo su demotivisani lošim materijalnim stanjem, tehničkim, prostornim i ostalim nedostacima ustanova, budžetom koji osim što pokriva troškove opstanka najčešće nije dovoljan za neki ozbiljniji projekat, kao i nedostatkom mladog, obrazovanog kadra koji može odgovoriti na izazove savremenog sveta. Izlaz iz ovakvog stanja predstavljaju evropski fondovi, ali su uslovi za dobijanje »grantova« toliko zahtevni da pojedinačne ustanove, posebno po manjim gradovima, nemaju šansu da ih zadovolje. Šta će grad uraditi po ovom pitanju, ostaje da se vidi.

 

Hrvatska riječ



KOMENTARI

  1. Dva u jedan kaže:

    Etnologinja-antropologinja-ginja-inja-minja-pinja, ili škinja još bolje. Pazi: socioloŠKINJA, kulturoloŠKINJA, otorinolarigoloŠKINJA – ajde lljudi mante se komendije ponašate se kao Fema u “Pokondirenoj tikvi”, (Komi fo!) šta je onda žensko od policajac? POLICAJKA? Ili POLICAJICA? A od lopov? LOPOVKINJA ili LOPOVICA? Dakle, naslov: “policajica uhvatila lopovicu”, ako ćemo terati “rodnu ravnopravnost”. Divote od jezika. Ona je gospođa etnolog-antropolog, nađite mi neki oglas da firma raspisuje konkurs za DIREKTORKU!? Ili SPREMAČA? Uz svako uvažavanje tzv. “rodne ravnopravnosti” ona treba da bude na delu a ne na jeziku, jer pravimo od sebe cirkus kao niko na svetu, ne znam da takvih kalambura ima u drugim jezicima!

  2. tavankut kaže:

    draga Josipice tebe ova sramota nikako da prodje.Kanda ni slano more ne opere ukaljan obraz, dzabe trosis tatine novce

OSTAVITE KOMENTAR