Vinetu među Subotičanima

Moje levo stopalo, Vozeći gospođu Dejzi, Mostovi okruga Medison, Očajnički tražeći Suzan…nagrađivani i gledani  filmovi koji u svojim naslovima ni na koji način ne obećavaju ništa uzbudljivo. Čak suprotno. Koliko bi bilo zanimljivije da se zovu : Daveći gospođu Dejzi, Očajnički mrcvareći Suzan  ili tako.

S druge strane, naslovi kao što su: Pesnica gneva, Nalog za ubistvo, Krvavi sport…zvuče previše opisno, što je ipak fer prema publici koja se opredeljuje prema imenu filma. Samo najbolji filmovi imaju potpunu slobodu da u naslov stave neku metaforu ili reči koje ne sugerišu na sadržaj filma, bar ne na tako jeftin način kao kad vidimo, recimo: Baksuzni dan na krvavoj plaži.

Kaubojski filmovi su često u naslovu imali pojmove : kanjon, kočija, pero i sl. Pored toga, tu je i ilustracija na plakatu, a za Subotičane i veliki pano na bioskopu JADRAN.

Kad je reč o vestern filmovima, pomalo pada u zaborav kakav su uticaj imali na mušku populaciju  kod nas, pedesetih i šezdesetih pa i sedamdesetih godina. Reč je o jednom modelu ponašanja, da ne kažemo frajerisanja, formiranog prema visokim uzorima kao što su Džon Vejn, Geri Kuper, Gregori Pek…a za njima i Klint Istvud ili Čarls Bronson.

Boško Krstić u „Subotičkim senkama“ piše kako su se i neki Subotičani u ono vreme ubacili u filmske koprodukcije na temu Vinetua i Old Šeterhenda. Doduše kao statisti koje je teško bilo prepoznati onako maskirane ali su momci za svaki slučaj doneli fotografije sa snimanja.

„Subotički Indijanci“: Branislav Kesić i Ečika Tot sa Old Šeterhendom (Leks Barker)

Vinetu među Subotičanima – „Među Jastrebima“ (Amongst Vultures)

„To je, bogami, unelo značajnu pometnju i promene u dotadašnji raspored snaga na Korzou i na devojačkim top listama najpopularnijih mladića“- seća se Krstić.

Subotički  Last action hero – Darko Čović (Sasha D’Arc)

Gledajući kaubojce sa ove vremenske distance, čini se da su oni u stvari preteča akcionog žanra koji se kasnije razgranao na one sa temom borilačkih sportova, Vijetnama, mafije ili, kada je reč o domaćoj produkciji – temom partizanske borbe u ratu. Nedavno je jedan strani dokumentarac do detalja analizirao „partizanske“ filmove i u većini pronašao i izdvojio mnoge obrasce koji su preuzeti iz vestern filmova.

Živeli su kauboji i indijanci tih godina u roto romanima, u stripovima i plastičnim figuricama koje su ostale i u mirisnoj memoriji, pošto su se dobijale u kesici sa žvakama.

Ljubav prema kaubojskim filmovima usađivana je novim generacijama osamdsetih godina iznova i iznova tv reprizama  Plavog  vojnika  i uvek jednako uzbudljivog i napamet naučenog  filma – ŠEJN.

Kad smo već kod Šejna, ima tu još jedna stvar. Osim revolvera, dobre opreme i mrkog pogleda, na velikom platnu su pobeđivali hrabri, požrtvovani i nadasve pravedni. Svi smo navijali za njih. A da li smo svi težili da postanemo takvi?  Zar nismo svi izašli iz bioskopa  rešeni da štitimo slabije i budemo na strani pravde? Tada se činilo da jesmo ali su kasniji postupci nekih pokazali sasvim suprotno.  Možda je taj ideal suviše visoko? Ako već nismo spremni da za nešto slavno poginemo, još nije kasno da za nešto slavno živimo.

Lansky