Salaši nekada sinonim su za stil života u vojvođanskoj plodnoj ravnici. Pravih salaša, onih o kojima je pevao Zvonko Bogdan sve je manje, baš kao i konja koji jure. A mi vas vodimo na jedan koji je i dan danas živ, a oko njega konji i dalje jure. Možda je baš ovo jedan od salaša o kojima Zvonko Bogdan „piva“. Sa njega su neki od konja koje je kroz svoju karijeru vozio i trenirao.
Izvor: RTV
Taj salaš, jedan od najstarijih salaša u Starom Žedniku kod Subotice, i dalje je živ. Građen u davna vremena, na njemu je štošta menjano i osavremenjeno, dok su zidovi i dalje isti, a među njima uspomene brojnih generacija na one pre njih, sve do druge polovine 17. veka, kada su se i doselili na ovo područje. O čemu svedoči i slika stara skoro 110 godina, koja predstavlja najbrojniju subotičku porodicu.
S jedne od grana, za koje Zvonko piva da je mala, ali fina, potekao je i Marinko Dulić.
Nikada ovaj salaš nije bio bez konja, a Marinko ih, baš kao ni ovaj salaš, nikada nije napustio. I dan danas živi tamo gde je i rođen, a u štali pored su i danas kasački konji.
„Ako vam ja kažem da sam veliki zaljubljenik Vojvodine, ravnice, pesama Zvonka Bogdana, onda će vam biti jasno zašto sam ja ovde na ovome salašu. Ja se izvinjavam što sam malo emotivan, ali ponese me emocija jer toliko volim ovaj život da, stvarno, ne bih ga menjao ni za šta na svetu“, sa suzom u oku govori Marinko.
Izvor: RTV
Listajući crno bele fotografije i one u koloru, Marinko se hvali i tačno seća svih godina kada su konji sa ovog salaša, koje je vozio ili trenirao njegov stric, trijumfovao na hipodromu u Subotici ili Beogradu, vešto pokušavajući da sakrije da se među ovim peharima nalaze i oni koje je on sam osvojio.
Ali zato s ponosom govori od svojoj kćerci Damjani. I ona je ceo svoj život provela na salašu s konjima, da bi nakon završene poljoprivredne škole i fakulteta svoja znanja o konjima usavršavala i nadograđivala u dalekoj Norveškoj. Ali džaba. Salaš ju je vukao nazad.
„Bila sam u Norveškoj pet godina i uvek… Mislila sam da ću ja to moći, ali uvek me je srce vuklo ovamo. Ja sam isto kao moj otac zaljubljenik u Vojvodinu, ravnicu, salaš pre svega i konje. Ljubav… Ništa drugo“, kaže Damjana.
Izvor: RTV
Grana lista dalje. Ljubav prema konjima prenosi se i na Marinkovog unuka Jakova.
„I ja dok sam živa, konja će sigurno biti na salašu, a tako mislim s obzirom da je i sin zaljubljenik, mnogo voli da provodi vremena sa njima, tako da – biće konja. Sigurno“, dodaje Damjana.
Ova slika za Marinka je potvrda da im je ostanak na salašu bio odluka koja će mu dok ga bude ispunjavati srce toplinom.
„Nema tu velike razlike sada, urbani deo i salašarski deo. Evo, mi sedimo u sobi, toplo je. Imamo struju, imamo internet, imamo televiziju, mobilne telefone, sve imamo što i urbani deo. Ali, što urbani deo nema, to mi imamo. Mir, tišinu, prostranstvo. E, to ne bih menjao ni za šta“, zaključuje Marinko Dulić.
RTV
