Vozni red Subotica – Venecija

Ovih dana košarkaši Spartaka primaju čestitke za pobedu protiv Francuza u evropskom kupu, pa je tako i tamnoputi Kanađanin došao u centar pažnje. Zatečen u Baš kući, na neizbežno pitanje kako mu se sviđa u Subotici, odgovara: “Lep mali grad”.

Naš pisac i subotički lokalpatriota spremno mu je odgovorio: “Danas mali ali nekada je bio velik.”

Taj argument uvek imamo kada su u pitanju zemlje Novog sveta, a ne treba zaboraviti da su i evropski gradovi nekad bili mnogo manji. Nije naravno sve u brojevima. Zato treba da vidimo šta je to što nas stavlja u red važnih toponima starog kontinenta.

Jedan od izvora može da bude i stari vozni red, koji se po svojoj dužini nije razlikovao od onog u prestonici. Na više železničkih stanica evropskih metropola u redu vožnje stajalo je ime Subotice. Jeste da gvozdeni put spaja sve gradove od Vladivostoka do Lisabona, međutim, do kojih mesta smo mogli da stignemo direktno odavde, ne menjajući kompoziciju, vagon, sedište…

Na zapad je to bilo do Milana, Pariza, pa do Lamaša, zatim Budimpešta, Beč pa Minhen. Na istoku je Bukurešt, a na jugu Solun i Istambul. Jedna linija za Carigrad vodila je i preko Sofije. Voz za Suboticu mogli ste da uhvatite u Cirihu, Kelnu, Pragu, Karlovim Varima, Berlinu, Briselu, Varšavi… Govorimo o vremenu pre jednog veka, pre auto puteva i putničkih aviona.

Dolazak prvog električnog voza u Suboticu (Foto: A. Juriga)

Mnogi Subotičani su tih godina izlazili na perone železničke stanice kao u pozorište, samo da bi gledali ko će sve izaći iz vagona i kako je obučen. Možda danas komično izgleda čekanje vozova koji stižu iz velikih gradova, da bi se posmatrao naš jet-set, kako zadovoljan, napakovan novim haljinama, dolazi iz sveta koji mnogi verovatno nikad neće videti… Ali ako znamo da u naše vreme reporteri tabloida čekaju na aerodromu i obaveštavaju svoje čitaoce o istim detaljima koji se tiču današnjeg celebrity-a, onda nije teško zamisliti „spektakl“ koji su u Suboticu donosili luksuzni vozovi početkom XX veka.

Za običan svet važnija je bila mreža pruga koja je vodila do ostalih gradova velikog austro-ugarskog carstva, a potom i kraljevstva južnih Slovena. Subotičani su mogli vozom za Sarajevo, Skoplje, Beograd, Zagreb i Rijeku, a kada je krajem šezdesetih postao aktuelan Trst, uvedena je linija za taj grad i Veneciju kao krajnju destinaciju.

U letnjoj sezoni Subotičani su imali direktna kola za luke Ploče i Split.

Rimski ilustrovani magazin sa pričom o otmičaru voza Subotica – Beograd. U jednom vagonu je izbio požar! Da li će železničko osoblje uspeti da savlada ludaka….

Danas železnica ima konkurenciju u širokim auto–putevima i jeftinom avionskom prevozu. „Gvozdeni konj“ mora da privuče putnike cenom, komforom i brzinom, što nije lako. Subotica je imala sreće da se ponovo nađe na pruzi između Beograda i Budimpešte, dok ostali vojvođanski gradovi, kada je reč o putničkom saobraćaju, od toga nemaju ništa, osim zajedničkog duga.

Iako su se svi uželeli železnice, ostaje da se vidi koliko ćemo se njome voziti. Mnogo toga se promenilo od onog vremena. Stari vozni red nam otkriva da su neke linije davno ukinute i da neke pruge više ne postoje. U Vojvodini, iz Subotice nemamo više šine do Bečeja, Crvenke, Čantavira, ne ide više voz za Žombolj i Temišvar. Ako dodamo tome da ne postoji interes za obnavljanje železničkih veza sa zapadnim jugoslovenskim republikama…

Za početak, vratimo se u vozni red Budimpešte i Beograda. A možda se jednom opet sa razglasa železničkih stanica od Moskve do Ostendea na Severnom moru začuje glas: „Voz za Wien, Budapest, Suboticu i Beograd stoji na prvom koloseku…“

Lansky