Da li još ima nekoga ko misli da je Nacionalna štedionica stvarno državna a ne privatna ?
Da li neko misli da Goranski rasadnik pripada Goranima i da je ova privatna firma neprofitna kao što je to volonterska organizacija Mladi gorani ?
Da li znate da možete završiti „Beogradski fakultet“ a da ne vidite Beograda jer ovaj privatni fakultet nema nikakve veze sa Beogradskim univerzitetom ?
Da li mislite da šegrti frizeraja Panjković jednog dana postaju akademici samo zato što se frizeraj zove Akademija Panjković ?
Brojne su firme koje svojim imenom sugerišu nešto što nije u potpunosti istina. Ako niste upali u prvu zamku, čeka vas sve gušća mreža reklamnih poruka.
Nosi se…
Ubeđuju nas da imamo prijatelje, izvikuju cene na televiziji kao na pijaci sa cifrom 99 na kraju, mickaju se umiljati glasovi i oni koji nam se obraćaju kao da smo deca ili mentalno zaostali.
Za krokodile kažu da znaju dugo da prate svoju žrtvu i promatraju njene navike. Čitavi timovi stručnjaka izučavaju naše navike i kretanje, ne bi li nam prodali ono što nam ne treba, veoma često dovodeći nas u zabludu.
U vreme socijalizma reklame su bile daleko manje agresivne, prvenstveno zbog delimično kontolisanog tržišta, a možda i zbog činjenice da na tom tržištu nije bilo prevare koju zovemo BOFL. Sve je bilo pravo. The real McCoy! Zbog toga je našem svetu trebalo vremena da se navikne, da nije sve više onako kao što izgleda, ili kako reklama i pakovanje nagoveštavaju.
Taman čovek dođe u godine kada ga krasi iskustvo i mudrost, a tamo ga čekaju posebno osmišljene kampanje za stare i penzionere. Pre nego što se nađu na meti trgovaca, niko od njih ne bi poverovao da će uskoro kupiti jorgan za nekoliko stotina evra, enormno skupe lonce, poklopce i slične stvari po ceni koju ne mogu sebi da priušte.
Prodaja je osmišljena za lakoverne, ali i za one kojima će biti nelagodno, kojima je teško da se odbrane pa plaćanje pokušavaju da odlože, što prodavci naravno ne dopuštaju, koristeći se raznim „emocionalnim ucenama“.
Ovim veštinama vladaju i neki ulični prevaranti, koji rasprodaju koješta „ispod cene“, jer im treba novac za benzin da se vrate kući.
Ajdemo u prošlost i pogledajmo reklame i oglase iz 1913. godine u listu Neven.
Znajući ko čita ovaj list, Lifka tvrdi da je za Bunjevce najbolji bioskop – Lifka.
Kada hoćemo lipu tortu ili drugog slatkiža za svatove….
Ove Markove kapljice odstranjuju gadan dah iz usta…
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Svaka cast.
Nije dovoljno neku stvar samo napraviti, potrebno ju je i prodati i naci joj kupca. Ponekad je teze nesto prodati nego nesto napraviti. U takvim prilikama je tu reklama koja moze znacajno pomoci. Reklamirati svoju robu je nesto legitimno i u svakom slucaju korisno. Zakonodavac je jasno odredio definiciju reklame i samim tim razdvojio reklamu od prevare. Cesto je nazalost samo jedna tanka crvena linija koja razdvaja informaciju o objektu ponude i gole i sirove prevare. Reklama cesto cilja na ljudsku tastinu i koristi je kao metodu za prodaju. Jedan nas vrlo poznati glumac je svojevremeno boravio sa sinom u Trstu. Razgledali izoge i spazili jedan dzemper koji se glumcu narocito dopao. Usli su u radnju i pitali za cenu. Prodavac ih samo odmeri i kaze – nemate vi novca za takav dzemper. Nije on bas za svakoga. Glumac na to podvikne – ko nema ? jeli ja? sta to kosta? prodavac kaze sumu od par stotina tadasnjih DM , glumac plati i ostane bez novca predvidjenog za boravak u Trstu. Ali on je Italijanu „pokazao“ ko nema novca. Uz prodaju treba treba kupcu prodati i iluziju da je kupio nesto posebno i izvanredno sto samo on ima i eventualno jos neki ljudi u rangu sa njime. Prodaja nekretnina je posebna prica. Od oglasa koji se svojim sadrzajem mogu uporediti sa pismenim sastavom za nize razrede osnovne skole, pa sve do vrhunca trgovacke ignorancije kao na primer: „Prodajem dobru kucu sa lepim dvoristem. Cena na upit“ Postoje i kvazi strucno sroceni oglasi u kojima se oglasava prodaja „salonske“ kuce/stana a da prodavac pojma nema sta je to salon a sta je gradjanska kuca / stan sa kraja 19 i pocetka 20 veka i kakav je gradjevinski kvalitet jednog takvog objekta u kojem su jos i sve sobe prolazne kao na zeljeznickoj stanici i da je takav objekat imao prvenstveno reprezentivnu svrhu a manje je sluzio za normalno stanovanje koje je automatski bilo u drugom planu. Naravno i takvi objekti imaju svoje kupce, uglavnom skorojevice koji sebe vide kao pripadnike gradjanskog staleza sa kraja 19-tog veka. Kinezi kao majstori falsifikovanja i kopiranja tudjeg znanja, sluze se i reklamnim falsifikatima. Primer je motorna testera Hilti koju su iskopirali do najmanjeg detalja. Izbacili su slovo „L“ naprvili Hiti ali je logo ostao skoro potpuno isti i prodavali te skalamerije po bagetalnim cenama u siromasnim zemljama Afrike i Juzne Amerike. Kada je bilo sve vise nesreca i smrtnih slucajeva od koristenja takvih masina, prava firma Hilti je to i te kako osetila u svojoj prodaji. Dobra reklama uvek cilja na psihologiju kupca i sigureria mu neophodnost kupovine necega sto mu ne treba. Prodavati Eskimima frizidere i Amerikancima Jugo-Floridu su najbolji primeri za takve stvari. Ciljna grupa reklamnih agencija su po pravilu osobe izmedu 14 i 50 godina. Sve sto je starije od toga ima uglavnom sve sto mu treba i nije voljno da baca pare na kojekakve kerefeke. Marketing to vrlo dobro zna i postupa u skladu sa time.