Za one verne staroj zakletvi: Album sa uspomenama iz 1969. godine

Krajem osamdesetih godina, stigao je u Suboticu jedan album sa fotografijama nastalim kod nas dvadeset godina ranije. Adresiran na školu „Ivan Goran Kovačić“, a poslat sa zanimljive adrese – Subotička ulica 28, Banja Luka.

Iz banjalučke osnovne škole „Karlo Rojc“ poslali su foto album koji je nastao u Subotici i na Paliću za vreme „ekskurzije“ koja je potrajala šest meseci. Njihov grad je 1969. godine pogodio strašan zemljotres. Srušile su se kuće i stanovi, fabrike, ustanove…pa tako i mnoge škole. Subotičani su pritekli u pomoć đacima i nastavnicima škole „Karlo Rojc“ tako što su im ponudili smeštaj i ishranu, a prostorije za školsku nastavu u „Ivanu Goranu Kovačiću“.

Jednog kišnog novembarskog dana, u subotičku železničku stanicu stigao je voz sa ovim tužnim transportom. Organizovan je doček, da se koliko-toliko oraspolože deca koju su odvojili od roditelja i do daljnjeg odveli na drugi kraj zemlje. Verovatno bi brzo prežalili to što je srušena škola, međutim, mnogima od njih su i domovi stradali u katastrofi.

Smešteni su u hotel Sport, i ferijalni dom (vile Vermeš, Lujza i Bogojvar) na Paliću.

Kako su proticali dani? Trebalo se navići na kolektivni život internatskog tipa koji je zahtevao disciplinu, a što je najteže u tom uzrastu, odvojeni život od porodice koja je mogla da ih posećuje, ali je to bilo retko. Ipak, ovaj režim je imao i dobrih rezultata kada je u pitanju učenje, koje se obavljalo pod nadzorom, kao i sve druge aktivnosti. Na primer, neka deca su stekla higijenske navike koje kod kuće nisu imala. S druge strane, Subotičani su organizovali kulturno-zabavni život da prekrate duge zimske noći deci čije su igračke ostale 338 kilometara daleko u srušenom gradu.

Na proleće je, na Malom stadionu organizovana priredba, gde su Subotičani i Banjalučani jedni drugima ponešto otpevali i ispričali, a potom se rastali.

Nakon zemljotresa se smatralo potrebnijim da deca ostanu u svojim školama, makar one bile izmeštene, nego da budu sa roditeljima i izgube školsku godinu. Dvanaest hiljada banjalučkih đaka smešteno je tada po celoj Jugoslaviji. Svako je kući poneo svoje uspomene i sećanja na te dane. Neka od njih je prepričao Franjo Stefančić, direktor škole „Karlo Rojc“, koji je poslao i album sa slikama. Danas se on čuva u Istorijskom arhivu Subotice.

Između 1963. i 1979. godine, dakle u nekih petnaestak godina, razorni zemljotresi srušili su Skoplje, Banja Luku i gradove na crnogorskom primorju. Tadašnja velika Jugoslavija, uz pomoć prijatelja iz inostranstva, ponovo je podigla ono što je uništeno i sagradila još više. Neko bi rekao da su se zemljotresi dogodili na vreme, jer državice koje su nasledile zajedničku zemlju, nisu više ni blizu one moći, ne samo materijalne, već one ljudske, moralne.

Socijalističkom uređenju može svašta da se prigovori, ali ne i nedostatak duha solidarnosti i požrtvovanosti, koji se negovao od malih nogu. Još od pionirske zakletve da ćemo biti „verni i iskreni drugovi, da ćemo širiti bratstvo i jedinstvo, da ćemo ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir…“. Nešto od toga je vremenom postala fraza koja se ponavljala samo reda radi, dok su neki ostali verni ovom zavetu za ceo svoj život.

Da li je ovim vrednostima decu potrebno učiti, ili ljudi to nose u sebi, u svom karakteru? Iako su iza Jugoslavije ostale državice posvađane sa susedima, a često i sa svojim građanima, neki događaji nagoveštavaju da nije sve tako loše. Neke prirodne nepogode u poslednjih desetak godina pokazale su da u takvim situacijama isti ti jedva čekaju da pokažu svoju solidarnost prema susedima. Brojna su pojedinačna iskustva sa dobrim ljudima iz regiona.

Za sve to vreme, demoni ne prestaju da opsedaju naše kolektivitete. Moguće da bi neka zajednička nevolja bila ta koja bi mogla da nas ponovo ujedini. To je nešto što nikako ne možemo da priželjkujemo, kao ni nekog neprijatelja koji bi nas sve svrstao u jedan front. Ponašamo se kao nezreli klinci koji stalno sapliću jedan drugog, i jedino smo spremni da pružimo ruku kad onaj drugi padne. A onda nastavljamo po starom.

Lansky