Za rever svakog trećeg Jugoslovena

Činilo se da ništa nije tako ujedinilo Jugoslovene kao smrt predsednika Josipa Broza Tita. Svi ti ozbiljni ljudi kleli su se tih dana da neće skrenuti s njegovog puta. Deca i omladina koji su rođeni u Titovoj Jugoslaviji nisu imali razloga da dovode u pitanje njihova obećanja. Ni u jednoj školi, knjizi ili TV emisiji nisu mogli da čuju kako je to složena zemlja, kako republičke granice mogu sutra da postanu i međudržavne ako neko to jednom tako odluči. Među starijima je bilo onih koji su videli pukotine koje jednom mogu da postanu provalije, međutim, omladina je bila pošteđena takvih tema pa je nastavila svoje bezbrižne osamdesete. Bratstvo i jedinstvo bilo je zavetovano zlatnim Titovim potpisom.

Kada su u školu došli prodavci pozlaćenih značaka na kojima je bio Titov potpis, prodaju bi radili za vreme nastave, tako da je i izjašnjavanje o tome ko je zainteresovan za kupovinu, bilo na neki način javno. Nije bilo tog pametnjakovića koji bi se usudio da pred razredom i učiteljicom izjavi kako ne želi da kupi ZNAČKU.

I bez toga, pozlaćeni Titov potpis prodavao se odlično u to vreme. Za ovaj poslovni potez bili su zaslužni radnici subotičkog „Aurometala“, koji verovatno nisu jedini kojima je palo na pamet da Titova smrt može imati i komercijalnu stranu, ali su posedovali resurse i bili najstručniji. Da bi se izradila jedna značka alatničari moraju sami da naprave alat odnosno „kalup“ za značku kojim se seče željeni oblik. To je bila početna ali i najteža faza u proizvodnji, za šta je bilo potrebno mesec dana iako su na tome radila dva iskusna alatničara.

Potražnja je bila veća od onoga što je moglo da se proizvede te su odloženi godišnji odmori a na pakovanju su angažovani đaci, pa čak i vojska. Godinu dana kasnije, maja 1981. stiglo se do broja od sedam miliona prodatih pozlaćenih potpisa. Pravilo se još desetak drugih značaka tematski vezanih za druga Tita, ali te ni blizu nisu dostigle popularnost one prve. Bilo je tu onih koje su graveri radili ručno, za zahtevnije kupce. U „Aurometalu“ su napravili nešto i samom Titu, kada mu je po treći put uručen orden Narodnog heroja. Tada je na povelji koja ide uz orden, umesto žiga u vosku, pečat Skupštine Jugoslavije utisnut u zlatu.

Ni jedan potpis nije dužan da bude čitak, pa tako i ovaj Titov ne čitamo kao što je napisano, inače bi mogli da zamerimo da tu ustvari piše TUO. Što se tiče samog imena, ono se pokazalo kao dobar izbor. Ime jednog rimskog cara koje ima snagu mitskih Titana, bilo je samo jedno od onih koje je Josip Broz koristio u ilegali. Rat ga je zatekao u vreme kada mu je taj nadimak bio aktuelan, što je njegovoj pojavi dalo na tajanstvenosti. Neprijateljska propaganda je nevešto pokušala da kompromituje njegov pokret tako što je za vođu partizana najpre proglasila Jevrejina Mošu Pijade, dok su značenje imena TITO objasnili kao: Tajna Internacionalna Teroristička Organizacija.

Verovatno nije bila namera, ali je i posle rata je nadnacionalno ime Tito dobro zvučalo za doživotnog predsednika jedne takve države. Teško da bi ostao Valter, kako su ga zvali u Kominterni. Bilo je više teorija o tome kako je izbor pao na taj nadimak. Jedna od njih je i njegov manir da deli drugima zadatke: “Ti ćeš to, ti to, ti to…”

Najmanje je bilo zanimljivo ono što je sam Josip Broz rekao na tu temu, možda zato što je odgovor suviše prozaičan. Naime, po Titovim rečima, to ime u njegovom kraju uopšte nije bilo retko kao drugde, tako da ga je on uzeo iz zavičaja.

Da li su posle rata mnogi poželeli da svojoj novorođenoj deci daju ovo slavno ime? Sigurno da jesu, ali to nije bilo moguće. Isto kao što se Titov lik nije nalazio ni na jednoj novčanici, za njegova života. Kao što niko nije mogao da garantuje za onog  ko dobije to ime na krštenju da će biti dostojan da ga nosi, tako i novčanica nema garanciju da neće izgubiti vrednost, što se i desilo sa onom koja je štampana polovinom osamdesetih.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Pre par godina lutajuci po jednom buvljaku u Nemackoj u traganju za antikvitetima naidjem na jednog prodavca znacaka, broseva i sitne metalne galanterije. Odmah mi je upala u oci znacka o kojoj je ovde rec. Kao stari Balkanski trgovac pravim se kao ne bas preterano zainteresovan za izlozenu robu, a onda onako usput upitam posto je znacka sa Titovim parafom. Trgovac mi odgovori otprilike – daj sta das. Dao sam mu 2 €. O toj znacki sve dok nisam procitao clanak koji Lansky napisao, nisam imao pojma. Pogotovu ne da je izradjena u Aurometalu, ili da alatnicari moraju sami da prave alat, kao i da je znacka bila pozlacena i citavu ogromnu logistiku oko njene distribucije. Ja sam je kupio ne za sebe posto imam jedan ambivalentni odnos prema marsalu, vec kao mali poklon za jednog prijatelja Nemca koji je svojevremeno kao student Politicih nauka boravio grupno u Jugoslaviji i studenti iz Nemacke su bili na krace primljeni i od Tita. On je od tada veliki obozavlac i postovalac lika i dela Josipa Broza. Znacki se je veoma obradovao i ponekad je nosi na reveru. Sto se samog imena tice ono je u varijanti Tito stvarno seljacki izgovor latinskog imena Titus (Titus Mackovic arhitekta) Ime Titus je nekada bilo dosta prosireno u katolickom svetu, ali je vremenom prilicno palo u zaborav. Nakon WW2 nastaje novo doba pa time i nova imena koja se daju deci pogotovu od strane klasno svesnih roditelja. Ime Tito je bilo prohibitovano i stavljeno na index kako ne bi doslo do njegove inflatorne upotrebe. Inace bilo je tada zaista svega i svacega kad su imena dece u pitanju. Bilo je tu Staljina i Stajlinke, Marklena, akronim od od Marks-Lenjin, Petoljetka, Elektrifikacija, ili recimo non plus ultra svih imena – Traktorko. Polako je vremenom sve doslo u normalu i deca dobijaju razumna imena obicno u skladu sa porodicnom tradicijom, osim onih modernih roditelja koji daju deci top-moderna imena i posle ih ucine nesretnim za celi zivot.

  2. Pajo Vizin kaže:

    @Kertvaros

    Da se nadovezem na zadnji deo vaseg komentara vezanog za imena…

    Jednom prilikom sam citao jedan clanak nekog reportera iz Srbije, koji je posecivao romske zajednice i belezio njihova imena. Secam se da je zakljucak bio da se u romskim zajednicama deca imenuju po stranim glumcima, likovima iz filmova, pevacima i sl, pa su cesta imena: Džoni, Džimi, Roki, Rambo, Elvis, Tarzan, Brusli dok je u pojedinim zajednicama pronadjen cak i Robot.

  3. Kertvaros kaže:

    @ Pajo Vizin

    Kada sam ja sluzio vojsku 1968 godine, bili smo nepobedivi. U nasoj jedinici bili su sa nama Tarzan i Vinetu, ko bi se onda usudio da se upusta u nesto protiv nas. Sto se licnih imena tice, Romi voze na „dva koloseka“ imaju svoja licna (Romska ) imena koja vaze iskljucivo unutar Romske zajednice i ona su samo na romskom jeziku. Daju se deci ne odmah po rodjenju, nego nakon odredjenog vremena kada se pojave neke licne osobine, ili odredjene karakterne crte i onda ih prozovu po njima. Nesto slicno kao i kod Indijanaca. Drugo ime dolazi izvan Romske zajednice, ono nije na Romskom jeziku, to je tzv Gadze ime ili Gedzovansko ime (Gadze ili Gedzo, je naziv za sve one koji nisu Romi) obicno je ime prilagodjeno spoljnoj okolini u kojoj zive. Upitati jednog Roma kako se zove moze dovesti do nesporazuma. Ja sebe nikako ne zovem je prvo sto ce reci. Pitanje treba da glasi kako te zovu i to je onda ono ime koje vazi iskljucivo unutar Romske zajednice. Ako se pita za drugo ime ono prema spoljnom svetu, onda pitanje treba da glasi – kako se pises? ili kako te pisu? Tu se onda u moderno TV vreme javlja Tarzan & Co.

  4. mAyham_RI kaže:

    @pajo vizin
    MOLIM vas,vezano za Vinetua,da li ste kojim slucajem sluzili u tenkovskoj jedinici ili slicno?
    Pitam,jer je velika vjerojatnost da ste sluzili armiju sa ocem mojeg prijatelja,koji se takodjer zove Vinetu,a i moj prijatelj nosi flambojantno ime: Vineto
    (Jedino sto su ovi ljudi hrvatska manjina iz BiH)
    Najljepsa vam hvalaa
    Pozdrav iz Rijeke!

OSTAVITE KOMENTAR

8 + 1 =

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 8 + 2 ?
Please leave these two fields as-is: