Zabranjeno pljuvanje u Gradskoj kući

Ulične mačke i psi vrlo retko se unerede na putu, iako niko ne može da ih spreči u tome, već oni to najradije obavljaju u travi. Civilizovanog čoveka je sramota da obavlja nuždu na javnom mestu ali još nije svako razvio taj osećaj kada treba da izbaci svoju izlučevinu iz usta ili nosa pravo ispred sebe i drugih prolaznika. Odlazak na posao peške u jutarnjim satima, ili obična prepodnevna šetnja subotičkim trotoarima, ponekad znači i slalom između ispljuvaka koji prolaznici ostavljaju za sobom.

Ako neko misli da su ljudi, što se ovoga tiče, nekada bili pristojniji nego danas, taj greši. Potvrda tome može da se nađe i u sačuvanoj arhivskoj građi. Na primer, gradonačelnik Subotice 1942. godine u jednoj svojoj okružnici obaveštava zaposlene da je i pored svoje prethodne zabrane još jednom našao da mnogi pljuju i puše u Gradskoj kući. Zbog toga je pozvao sve načelnike da „svim raspoloživim sredstvima spreče stranke da puše i pljuju i, ako je potrebno, intervencijom policije spreče buduća kršenja zabrane jednom za svagda”. On je posebno naložio tehničkom savetniku Emilu Cuciju da „odštampa čitljive kartone sa ovom zabranom i postavi ih u hodnicima Gradske kuće, tako da svako može da ih vidi, kao i da obezbedi u hodnicima dovoljan broj pljuvačnica na mestima gde ih je lako pronaći i gde su dostupni strankama.“

Ispred Gradske kuće, šezdesetih godina

I pored pomenute lakoće pljuvanja po trotoaru, danas je teško zamisliti da neko to čini u zatvorenom prostoru. Međutim, neki ljudi su u prošlosti imali naviku da to čine pa im se izlazilo u susret tako što su u javnim zgradama postavljane mesingane posude, takozvane „pljuvačnice“.

Iako sve to danas pomalo podseća na western filmove, stvari su stojale upravo tako. Još ima ljudi koji se sećaju pljuvačnica iz Gradske kuće, sa železničke stanice, pa čak i iz berbernica. Bilo je ovakvih prizora do početka sedamdesetih, a duže od njih opstali su natpisi „ne pljuj po podu“.

Tu treba reći da nemaju svi ovaj manir. Posebno žene. Neki bi možda i pljuvali ali za tim nemaju potrebu, odnosno ne stvara im se toliko sadržaja u ustima i grlu da moraju da ga izbacuju. I pored toga, ima dovoljno onih koji imaju šta da zalepe na trotoar. Za njih to nije neki sramotan čin već često veština koja se uvežbava još u dečačkim danima. Postoji više stilova kojim se pljuje tako da to bude frajerski u svetu dečaka na ulici.

Isto važi i za izbacivanje zelembaća iz nozdrve u slobodan prostor. Neki će se ovde setiti fudbalskog reprezentativca Mehe Baždarevića koji je ovaj potez obavljao savršeno. I njegove kolege su pljuvale i duvale nos pred publikom, a često i pred TV auditorijumom, što im niko nije uzimao za zlo, s obzirom na posao kojim se bave. Možda su tako i nesvesno ovom običaju dali nekakav legitimitet kod dela publike, da nije sramota lansirati balonju iz nosa ili usta, čak i onda kada te drugi gledaju.

Osim pljuvanja iz nužde, bilo je nekada i pljuckanja iz ubeđenja da je to mangupski. To je ono sitno pljuckanje ili samo proizvođenje tog zvuka kojim se povremeno prekida tok priče, najčešće na uličnim ćoškovima, majmun placu….

Lansky



KOMENTARI

  1. ................................................. kaže:

    Nekada su po nekim kućama bile drvene kutije, malih razmera u koje su sipao pepo i u koje se pljuvalo..

  2. avet kaže:

    Sećam se još jedne ružne „navike“ ljudi, a to je grickanje prženog suncokreta, bundevinog semena i kikirikija u bioskopima za vreme projekcije filmova i bacanjem (često i pljuckanjem ) omotača, ljuske istih na pod bioskopa.
    Spremačica bioskopa je posle svake projekcije filma imala oko 15 minuta vremena na raspolaganju da na brzinu pomete prepun pod među sedištima.
    Puno godina opominjanja i upozorenja da se to ne radi na velikom platnu pre svake predstave je trebalo da prođe dok se posetioci bioskopa nisu odvikli od ove ružne navike.

  3. avet kaže:

    Prodavac semenki, špica i kikirikija sa pletenom korpom u kojoj je bila njegova roba je već bio na ulazu u bioskope čekajući svoje mušterije, a semenke je razmeravao sa nekom drvenom čašicom u fišeke od novinskog papira.
    Ista prodaja je išla i na ulazima fudbalskih igrališta pred fudbalsku utakmicu, ispred hipodroma pred neki konjički derbi, ispred gradskog klizališta, ali je grickanje bilo dozvoljeno samo za gledaoce, naravno, na led se nije smelo pljuckati.

    https://gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2022/03/semenke-ispred-bioskopa.jpg

  4. Kertvaros kaže:

    Najvisi skolski autoritet, strah i trepet svih ucenika, posluzitelj Lajco, udje nasred casa u ucíonicu (danas poznatu kao Skladiste) i unese novu novcatu emailiranu posudu za pljuvanje. Na zidnom kalendaru je pisalo „Sretna nova 1954 godina“ Nakon sto se je odzvonio kraj casa, a zvonilo se je „rucnim radom“ bronzanim zvonom na drvenoj drsci prolazeci kroz hodnik. Svi ucenici su lepo stali u red bez guranja i svaki je jednom pljunuo u novu posudu i time je valjda svecano pustena u rad. Ne mogu se setiti da li ju je ikad vise neko koristio. Po gradu i javnim objektima su svuda bile vece ili manje table sa natpisima „Ne pljuj“ „Ne bacaj otpatke“ ili „Ne gazi travu“ Pljuvanje svuda gde nekome padne napamet je bila jedna uobicajena pojava i svi su to radili pa onda nije ni bilo nekog veceg uzbudjenja oko toga. Tek kad je pocela masovno harati tuberkuloza i slicne bolesti, ljudi su shvatili vezu izmedju bolesti i sejanja klica pljuvanjem po okolini. Sa prvim strozim i ozbiljnijim higijenskim propisima se ljudi surecu najpre u vojsci. Tamo je velika grupa ljudi na jednom relativno uskom mestu i zivi zajedno, i time i idealno zariste za sve moguce zarazne bolesti. Tome treba dodati sva ostala mesta gde je vece okupljanje stanovnistva. Usecanje nosa je bila jedna najnormalnija stvar. Otmeni svet i aristokratija su to radili levom rukom elegantno sa dva prsta, a obicani prosti svet rukom kojom stigne i obicno celom sakom. I aristokrate i sirotinja bi nakon usecanja nosa prste obrisali o vlastitu odecu. U 18 veku oficirske i generalske uniforme dobijaji oznake cinova na manzetama, a obicna vojska dugmand isto na manzetama koja u prvi mah deluju kao dekoracija. Istina je drugacija. Ti cinovi i ta mnogobrojna dugmad su imala za cilj da se prestane brisati nos sa rukavom. U Japanu je naprimer strasno nekulturno uzeti maramicu i izduvati nos pred ostalim ljudima ili cak to uraditi kod stola. To je jedan takav skandal kao kada bi kod nas neko prdnuo za ruckom. Sa druge strane u Japanu povuci nosni sekret u usta i progutati cak i kod stola, je nesto sasvim normalno i drustveno prihvatljivo. Nekada je postojala i navika konzumiranja duvana za zvakanje. Bilio je to jedna malo veca tableta sa presovanim duvanom zavijena u papir slicno kao danas karamele. Imao je dodatak raznih aroma i ukusa. To bi se onda zvakalo isve dok preko usne supljine i zubnih desni nikotin ne udje u krvotok i organizam. Nakon toga bi se prezvakani duvan ispljuno gde god se stigne. Taj prezvakani duvan je izgledao jako grozno, nesto slicno kao kereci proliv. Bila je to jedna vrlo ruzna navika, nastala po rudnicima i slicnim radnim mestima gde je vatra ili lula odnosno cigareta pretstavljala zivotnu opasnost. Protiv te pojave se je takodje islo raznim zabranama. Uzgred sto se tice pepela u kutijama i po kucama , to je bilo po pravilu uz krevet bolesnika a da se je to drzalo stalno u kuci meni nije poznato. Grickanje semenki i pljuvanje njihovih ljuski je pojava poznata duz cele Istocne Evrope. Tu ni kod nas nije bio neki izuzetak. Tek masovnijom industrijskom proizvodnjiom kojekavih cipsa, grickalica i slicnog po niskim cenama, obicaj grickanja semenki je radikalno smanjen. Nekada su u kucama cak i pred goste na stol iznosili zdelu sa semenka da ih pocaste. Podovi po nasim Subotickim bioskopima su bili po pravilu olajisani i i onda vlazne ljuske semenki i ostaci ulja na podu stvaraju idealni lepak biloje to tesko ocistiti. Izuzetak je bio Jadran, koji je imao betonski pod i ciscenje je islo nesto lakse. Bioskopski personal je progonio prodavce semenki iz blizine objekta, a ponekad bi bile i sprovedene prave racije. Posetioci bi se pregledali kao na aerodromu pre ulaska u salu i ko je imao semenke kod sebe morao je da ih baci ili da odustane od posete bioskopu. Najgori od svih koji su grickali semenke su bili oni koji se tako duboko uziveli u film da nisu ni primecivali da osobi ispred njih celo vreme pljuckalu semenke za vrat.
    Bilo bi zanimljivo kada bi covek nakon nekih 100 – 200 godina mogao da ustane iz groba, popije kafu, procita jutarnje novine i sazna nad cime i kojim nasim pojavama i osobinama se zgrazavaju buduce generacije.

  5. croat kaže:

    Ja sam imao taktiku za semenke, kupim kokice i semenke, prvo pojedem kokice i onda u praznu kesu od kokica pljuckam semenke. Semenke vise ne pljuckam ali bioskop i dalje volim, volim taj osecaj da izadjes iz kuce , da se nesto desava. Volim i pozoriste al teze je pogoditi predstavu koja je dobra. Za razliku od filma nema trejlera da se makar malo docara o cemu je rec

  6. Jefimija kaže:

    Bravo, Lansky za ovaj tekst.

  7. Vlado kaže:

    Dobro je da ste ovu pricu stavili pred miting SNS-a ispred Gradske kuce. Nadam se da predsetnik nece pljuvati Djilasa i za sve svoje neusphe kriviti njega. Ukrao je 600 miliona, a nije uhapsen! EPS trenutno toliko gubi svaki drugi mesec zbog loseg vodjenja i niko nije uhapsen. Nadam se da sendvicari nece pljuvati i duvati nos po ulicama. Nadam se da ih prolaznici nece pljuvati. Srbiji je dosta pljuvanja. Dosta podela. Dosta „ko nije za mene taj je izdajnik“. Izdajnik je onaj ko tako prica. Sve izdajnici do izdajnika. Patriote su medijski satanizovani.

OSTAVITE KOMENTAR

7 + 1 =

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 13 + 6 ?
Please leave these two fields as-is: