Neke veće ustanove imaju instituciju domara. Posao za snalažljivog “ezermeštera” koji brine o održavanju i sitnim popravkama. I pored toga, ima javnih mesta na kojima je brava od toaleta pokvarena godinama (možda i decenijama) a da niko ne preduzima taj minimalni napor i inicijativu da to dovde u red na opšte zadovoljstvo.
Gazdovanje javnom odnosno zajedničkom imovinom, nikad nije toliko savesno kako je to kada je u pitanju privatni posed. Pomeri li se jedan crep na kući, njen vlasnik će se brže-bolje popeti na krov da ga vrati na mesto, znajući da prva kiša može da napravi mnogo veću štetu. Ako se probuši oluk, popravka košta mnogo manje nego što će biti šteta na fasadi.
Prolazeći gradom, nebrojeno puta smo posmatrali lagano propadanje nekih vrednih fasada, samo zato što niko ne preduzima ništa da se ukloni mali izvor problema.
Jednom je postojala ideja da neko od javnih preduzeća oformi mobilnu ekipu majstora koja bi svaku uočenu štetu na vrednim fasadama ili na gradskoj imovini, rešavala u fazi nastajanja. Ideja se verovatno izgubila u šumi birokratskih zavrzlama oko nadležnosti, nabavki, tendera, propisa…
kad smo kod željezničke stanice.
pre nekoliko meseci dođem na stanicu i vidim ulazna vrata ne zemlji uz gomilu razbijenog stakla okolo. očigledno su šarke konačno popustile. srećom nije bilo povređenih ali lako je zamisliti ozbiljne posledice da se neko našao gde ne treba u tom trenutku. posle nekog vremena dođe čovek u željezničkoj uniformi i uz pomoć, ako se dobro sećam, jednog od beskućnika sa stanice ih skloni ustranu dok je staklo ostalo ispred ulaza.
e sad, zašto su šarke „konačno“ popustile? pa zato što bar 2 godine pre toga ulazna vrata u željezničku stanicu teško idu, ne mogu da se zatvore bez ozbiljnog napora, nemaju bravu da ih drži zatvorena već ih beskućnici po hladnom na razne načine zaglavljuju. teško mi je zamisliti da izlazak bravara uz popravku od par sati (skini šarke, namesti vrata u okvir kako treba, zavari šarke) košta više od 100e što sam verovatno puno rekao za par sati posla.
zemljo srbijo, otvori se i progutaj nas sve jadne i nikakve kakvi već jesmo.
Često koristim voz, uprkos tome što do obe najbliže prestonice (Beograd i Budimpešta) ide najmanje 4 sata. Ali džaba i novi vozovi, kada je stanica raspad. Dovoljno je čekati ispod nadstrešnice voz tamo, one ploče iznad treba da su bele, umesto toga, totalno su požutele. U čekaonicama su uglavnom razvaljene klupe. Ona trafika malo radi, malo ne radi. Tu je i onaj zid sa česmom, koliko god da je vredna, predstavlja opštu opasnost da se ne obruši na nekoga.
Ovoj stanici treba temeljna obnova. Fale peroni i pothodnici. U Srbiji, stanice u Novom Sadu, Staroj Pazovi, Valjevu, Leskovcu, Nišu, Užicu…to su stanice koje imaju idealno odvajanje putnika da ne idu preko šina. Za železničko čvorište poput Subotice, sramota je da se ne može srediti neki peron sa nadrešnicom i pothodnik. Nekada se 5 koloseka koristilo za putnički saobraćaj, danas svega 3.