Reflektori sa palata oko Gradske kuće, koji nisu uključivani godinama, uprkos štednji struje, upaljeni su jedne martovske večeri 1983. godine. Povod je bio svečani trenutak prvog pomeranja sata na tornju, u svrhu prelaska na „letnje računanje vremena“.
Novine su najavile događaj:
„U nedelju, 27. marta, Jugoslavija će zajedno sa Evropom pomeriti časovnike jedan sat unapred. Pomeranje na najvećem subotičkom javnom časovniku, na tornju Gradske kuće, izvršiće se uz skromnu svečanost. Kada na tornju otkuca dva časa, radnik Doma kulture će pomeriti kazaljke na tri. Tim povodom toranj Gradske kuće biće osvetljen okolnim reflektorima.“
Novi Zakon o računanju vremena donela je Savezna vlada (SIV) i tako mnoge građane ostavila u nedoumici. Nisu svi u prvi mah znali da je osnovni cilj ušteda električne energije, pa su verovali da će se s kazaljkama pomeriti i početak radnog vremena. Vlada je u žurbi dozvolila radnim organizacijama da same odluče o tome. Bilo je onih koji su se bojali promene bioritma, ali i drugih koji su podsećali na zaposlene koji rade u smenama i tako svoj biološki sat pomeraju za čitavih osam sati.
Zima na Paliću 1969. godine
U „Suboticatransu“ nisu imali ništa protiv da neka od preduzeća uz kazaljke pomere i početak radnog vremena jedan sat unapred, jer bi se tako rasteretio gradski saobraćaj u „špicevima“.
Najmanje primedbi imali su na železnici. Pošto je zapadni deo Evrope sa praksom prelaska na „letnje vreme“ počeo mnogo ranije, Jugoslovenske železnice su svakog 26. marta bile prinuđene da prave izmene reda vožnje za međunarodni saobraćaj.
Susedna Mađarska je sa pomeranjem sata počela nekoliko godina pre Jugoslavije. Zato je pola godine kod njih časovnik pokazivao drugačije vreme, iako su obe zemlje pripadale istoj vremenskoj zoni, što i ne bi bilo toliko važno da Subotičani nisu masovno odlazili preko granice u šoping. Koliko puta su se za naš svet prodavnice zatvorile sat vremena ranije, jer bi zaboravili da podese časovnike na lokalno vreme.
Zemlje u kojima važi Srednjoevropsko vreme (Wikipedia)
Cilj cele ove operacije jeste da se najbolje iskoristi dnevna svetlost. Ipak, većina naših građana bi radije zimsko jutro provela u mraku ako bi im to obezbedilo duži dan. Odluka da nam sat ostane na letnjem režimu i tokom zimskih meseci značila bi prelazak u istočnoevropsku vremensku zonu. Jugoslavija nije imala „letnje vreme“ do 1983. godine i pripadala je srednjoevropskoj vremenskoj zoni, što je više odgovaralo zapadnim delovima SFRJ. Zone računanja vremena su određene granicama država, zato pripadanje nekoj od njih zavisi od političke karte, a ne od geografskog položaja na mapi.
Srednjoevropska zona se prostire od Španije i Francuske, sve do Poljske na severu i Srbije na jugu, pa bi sasvim precizno uštimavanje položaja Sunca i kazaljki na satu zahtevalo da u svakoj zemlji i pokrajini na satu bude drugo vreme i minut.
Zima u Subotici
Kad Nadalina gasi sviću, kraj otvorenih škura
Jer lito je i sve je u cviću, a malo noćnih ura…
Tako kaže pesma iz tog vremena, kada smo, kao i danas, preko leta imali manjka noćnih ura, a zimi premalo dnevnih sati koje ne možemo rastegnuti, ma koliko pomerali časovnike.
Letnje računanje vremena prvi put je uvedeno tog 27. marta 1983. i završilo se u septembru. I narednih godina se vreme vraćalo poslednjeg septembarskog vikenda sve do 1995. godine. Da bi se uskladili sa Evropskom unijom, od 1996. godine letnje računanje vremena traje do poslednje nedelje u oktobru, odnosno mesec dana duže nego pre.
Lansky
