Ko poznaje ulicu Braće Radića i njome prolazi razgledajući stare i lepe fasade, taj nije mogao da ne primeti praznu parcelu na kojoj bi trebala da bude kuća broj 42. To je stara ulica pa je teško poverovati da je taj plac oduvek prazan. Na kraju krajeva, između brojeva 40 i 44 nedostaje jedna adresa, dakle nekada je sigurno ovde stojao neki objekat, a s obzirom na rang tog dela ulice, on nije mogao biti makar kakav.
Istražujući i pripremajući izložbu o ovom šoru, Gordana Prčić Vujnović i Neda Džamić iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, došli su do najverovatnijeg odgovora kako je izgledala zgrada na adresi Braće Radića 42, a otkriće je tužno. Na tom mestu se nalazio najlepši objekat u toj, inače lepoj ulici. Svi projekti i nacrti niza kuća, sačuvani su u Istorijskom arhivu i oni se u najvećoj meri podudaraju sa onim što je izgrađeno, zato ne treba sumnjati da je i projekat ing. Lea Štrasa bio izveden 20-ih godina dvadesetog stoleća, baš kako to stoji na papiru. Razlog nestanka ove fine zgrade odaje mapa grada sa ucrtanim pogocima avionskih bombi 1944. godine. Na početku te ulice označeno je nekoliko tačaka. Jedna od njih je i na ovoj parceli.
I u Iskazu o šteti nastaloj usled bombardovanja 1944. godine, navodi se da je na broju 42 srušena spratna zgrada.
Ostale parcele su u posleratnim godinama dobile nove zgrade ali na broju 42 ni danas nema ništa. Albumu sa slikama nestalih vrednih objekata u ratu i miru, dodajmo i ovu.
Da vidimo kako je izgledao stan na spratu. Tu je hol, i hodnik i predsoblje. Hodnik vodi u kuhinju (sa posebnim ulazom i komorom) i sobu za služinčad a predsoblje vodi u „sobu za odgojiteljice“. WC i kupatilo su odvojeni, soba za decu je do spavaće sobe a tu su i salon i ručaonica. Sve u svemu, jedan komforan stan za svoje vreme.
Iako je zgrada od spolja staromodna, dvadesete godine su donele modernu organizaciju unutrašnjeg prostora. A organizacija života, tada je još zahtevala služinčad jer blagodeti kao što su veš mašina, vodovod, frižider i ostali kućni aparati na struju, tek su trebali da dođu.
Stari katalozi subotičkih trgovina i firmi pokazuju da su neki aparati i patenti već bili u ponudi. Verovatno preskupi za običan svet. Samo za građane koji su živeli u stanovima kao što je, recimo, ovaj.
Lansky
Interesantno je da su katalozi bili trojezicni a nikom nije smetao..
Trojezicnost je bila nesto sasvim normalno. Ko je bar malo drzao do sebe ili se smatrao obrazovanim govorio je sva tri jezika. Bilo je dosta porodica u kojima se je i nakon ww2 govorilo nemacki. Samo u ulici Pap Pala poznavao sam 5-6 porodica u kojima je nemacki jezik bio u svakodnevnoj upotrebi. Interesantno je da su 50-tih i 60-tih godina proslog veka osnovne i srednje skole u Subotici, imale velikih teskoca da sastave bar jedan razred u kome bi se ucio engleski jezik. O ruskom da i ne govorimo. Svi su u to vreme preferirali nemacki jezik. Trgovac Konrath je svojim katalogom, koji je prvenstveno sluzio za obuhvatanje kupaca van vecih trgovackih sredista ali ni malo slabe kupovne moci, ciljao verovatno i na Nemacka sela kojih tada jos bila puna Vojvodina. Onaj „aparat“ za pasiranje sa jedne od stranica kataloga, valjda se mogao naci u svakoj kuci, svakoj porodici. Bez njega se nije mogla kuvati „paradicka“. Kucni aparati i bela tehnika su tek poceli da pristizu, uglavnom sa druge strane okeana. Osim visoke cene za takve stvari problem je bila i elektricna struja koje nije bilo svugde i koja je bila pre izuzetak nego pravilo. Kucna posluga je bila manje zamena za tehniku u domacinstvu, a vise je bila pre svega statusni simbol. Odredjivala je mesto porodice i njenog domacina u samom gradu i uopste stepenik u socijalnoj hijerarhiji tadasnjeg drustva. Sama cinjenica da je neko bogat i da ima novca nije bila dovoljna da se popne na drustvenoj lestvici. Za takve stvari naravno osim novca trebao je i odredjeni stil i nacin zivota, obrazovanje i kultivisanost, a novobogatasi i skorojevici ga jednostavno nisu imali. Kako tada tako i danas. Sto se trojezicnosti tice u to vreme su, ne samo u Subotici, nego i u Beogradu i ostalim vecim gradovima, kod viseg gradjanskog sloja, bile jako na ceni mlade devojke kao odgojiteljice- dadilje, iz Folksdojcerskih sela. Od njih se je ocekivalo da sa decom govore na nemackom jeziku kako bi ga deca ucila vec od malih nogu. To je imalo i negativnich posledica jer su te devojke govorile svoj materinji jezik onako kao se govorilo u njihovom selu, i po pravilu nisu imale kontakt sa Nemackim knjizevnim jezikom (Hochdeutsch) Odatle i dolazi da mnogi germanizmi kod nas poticu iz Nemackog dijalekta, a ne iz knjizevnog jezika.
@Adveniat
Hvala Vam lepo na edukaciji. Verujem da mnogi, ukljucujuci i mene nisu znali za ovo.
Svako dobro Vam zelim.
@Adveniat
„Za takve stvari naravno osim novca trebao je i odredjeni stil i nacin zivota, obrazovanje i kultivisanost, a novobogatasi i skorojevici ga jednostavno nisu imali.“
Upravo isto kao i u danasnje vreme.