Zašto se psi mešanci ređe udomljavaju

Subotica – Možda se ništa od ovoga ne bi dogodilo da se pre tri godine, jednog kišnog dana, ispod haube njegovog automobila nije zavukao psić.

„Razgovarao sam sa kolegama u kolektivu gde sam tada radio i seo na haubu svog automobila. Začuo se zvuk, kada kada zaškripi stara guma koja apsorbuje neku silu. Sagao sam se i pogledao oko točkova, ali ništa neobično se nije videlo. Ponovo sam seo na haubu, zvuk se ponovio i ja sada otvorim haubu. Iz prostora između fara i akumulatora izlazi štene bez ikakvog cvilenja. Niko od kolega nije mi verovao da je to štene, za mačke je prirodnije da se zavlače u uske prostore. Udomio sam tog psa i nazvao „Hud“ (hood) po engleskom hauba. I moj Hud je ključ argumenta da su psi mešanci podjednako sposobni, možda i superiorniji u odnosu na čistu rasu” kaže Albert Kečkeš jedan od autora izložbe „DNK refleksija“ koja može da se pogleda u holu Otvorenog univerziteta u centru Subotice.

Verovatno je maleni Hud bio ona kockica koja se sve ono što je do tada radio Albert Kečkeš složio u celinu koja nosi snažnu poruku.

Naime, Albert Kečkeš je veterinarski tehničar i 12 godina se aktivno bavi pitanjima napuštenih pasa u prihvatilištima. Radio je sa psima u prihvatilištima u Beogradu, Bačkoj Topoli, trenutno u Subotici. Paralelno sa radnim stažom, izoštravao je i svoj osećaj za fotografiju koju je takođe stavio u službu pasa, nastojeći svojim fotografijama da pokaže koliko su oni emotivni, lepi i jedinstveni.

„Kroz dugi niz godina u prihvatilištima uvideo sam da se mešanci udomljavaju u manjem broju u odnosu na pse čiste rase. To me je podstaklo da sebi postavim pitanje, praveći paralelu između čoveka i pasa, kako se može osećati čovek koji je mešani entitet. I sam sam deo toga, naslednik onoga što su mi preneli moji bližnji, majka Srpkinja i otac Mađar, moja okolina, globalne okolnosti. Kako se onda deklarisati po nekom etničkom, nacionalnom, društvenom entitetu. Svi smo mi ljudi. To isto pitanje postavljao sam i u odnosu na pse mešance – a ne zaboravimo da su psi emotivno inteligentna bića koja se vode instinktom karakterističnim za vrstu – kako se oseća pas koji je vođen instinktom čopora, a čopor ga ne prihvata. Za urbane pse, čopor je društvo, i neka se niko ne uvredi, ali ljude treba da je stid što manje prihvataju mešance“ priča Kečkeš.

Pošto je njegov Hud iskazivao mnoge osobine koje su ga činile poželjnim za ljubimca, Alberta Kečkeša je to inspirisalo da istraži njegov DNK.

Ta ideja ga nije napuštala, a spojena sa njegovom serijom fotografija kojima želi da, kako kaže, „humanizuje pse“ na kraju je ostvarena uz pomoć porodice De Bizemont koja se doselila u Suboticu. Gvenele je u trenutku kada se doselila u Suboticu iz prihvatilišta  udomila Miška, koji je takođe fotografisan za izložbu. Gvenele De Bizemont se dopala ideja o istraživanju DNK i uspela je da pronađe kompaniju u Kanadi koja je bila spremna da kroz DNK testove sponzoriše ovu izložbu. Tako niz fotografija pasa mešanaca prati i njihov šaroliki rodoslov, pa postaje jasno da svoju umiljatost i živahnost duguju upravo okolnosti da u sebi nose gene različitih rasa.

„Ove fotografije su način da se skrene pažnja na pse mešance, a uz pomoć nauke DNK analizama dajemo argument njihovog fizičkog izgleda. Dolazimo i do onog momenta da su možda psi mešanci superiornijih osobina od rasnih pasa jer mogu sadržati više rasa čije se osobine koriste u društvene svrhe, poput tragača, vodiča, terapijskih pasa. Zato je nauka tu da precizno da činjenice o rasnom statusu i šta oni kao mešanci mogu da ispolje i zadovolje društvene norme. Naukom dajemo pravu vrednost psa, a o svemu što smo saznali iz našeg istraživanja edukujemo publiku kroz naš projekat pozitivnog odnosa prema mešancima“, kaže Kečkeš.

 

Politika



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Mi smo imali u zadnjih 35 godina 4 mesanca. Za prvu zenku sam 90-ih dao celu platu za operaciju karlice kada su je udarila kola. Drugoj zenki su se u starosti oduzele zadnje noge, ali nismo imali srca da je odvedemo na eutanaziju. Potom smo imali nekakvog terijera mesanca. Izgleda da su i njega udarila kola (bio je jako mali i svuda je uspevao da smugne kroz ogradu). Pukla mu je dijafragma i nosili smo ga kod veterinara, ali mu nije bilo pomoci. Na nase oci se mucio nekoliko minuta i na kraju uginuo. To iskustvo ne zelim nikome ko ima psa. Sada imamo jako lepog mesanca i vodimo ga veterinaru uvek kada postoji razlog i jako ga volimo. Svestan sam da mi ljudi dosta duze zivimo i smrt ljubimaca nam tesko pada, ali da nismo udomili ovog malog blesavka (sada ima 4,5 godine) ne bismo imali ovoliko veselja. Imali smo i puno macaka, najvise 2 odjednom, ali ovaj nas keric ih ne podnosi, pa je cak oterao starosedeteljku. Vidjamo je po naselju, ali se ne vraca kuci. Svaki pas i svaka macka je drugacija prica.

  2. Avet kaže:

    @Trovach
    Mi smo nekada imali jednog psa mešanca, bio je jako pametan, dobar, druželjubiv, veran, umiljat, sve najbolje. Kada sam mu bilo šta pričao, posmatrao me je pravo u oči kao da je sve do poslednje reči razumeo što sam mu govorio, samo, eto, što se kaže, on sam govoriti nije znao.
    Jednu jedinu manu je imao, a ona je bila ta, da kada se slučajno koja komšijska kokoška negde provukla kroz pukotinu, mali procep na zadnjoj žičanoj ogradi u naše dvorište, njoj su bile odbrojane životne sekunde. Naš pas nije bio nikada gladan, dobro je bio hranjen, ali kokošku ili bilo koju vrstu ptice, pernatu živinu očigledno nije podnosio.
    U momentu je zgrabio kokošku za vrat, u sekundi je zadavio i onda ju je tako uginulu ostavio na licu mesta.
    Posle ovog gnusnog čina se nije hvalio šta je uradio, već je došao do nas da se igra kao da se ništa nije desilo. Pametan je bio, ali se po njegovim očima videlo da je napravio neko sr**je i da ima grižu savesti.
    Nismo znali da se nešto loše desilo, jer je to bilo u zadnjem delu dvorišta gde nismo baš stalno zalazili, sve dok se na kapiji nije pojavila komšinica da javi da joj fali jedna kokoška i da priupita da je slučajno nismo videli kod nas u dvorištu.
    Posle smo shvatili da je taj naš pas bio takav mešanac koji je u svojoj krvi i genima imao deo urođenog instikta za lovom, deo njega je bila neka vrsta lovačkog psa.
    Znao je on da je uradio nešto loše, ali nije mogao nikako protiv toga da se bori, trenutak slabosti i već je zadavio živinu.

  3. Avet kaže:

    Komšinicina živina je slobodno šetala po njenom dvorištu i čupkala travu i sve što je našla za pojesti, čeprkala je, što kažu, to je bila živina iz slobodnog uzgoja, iz prirode.
    Bilo je tu i drveća i hlada, lepo su se ovde kokoške osećale.
    Šta je poneku nateralo da se provlači kroz ogradu u naše dvorište, u sigurnu smrt, nikada nisam odgonetnuo, verovatno je kriv bio pileći mozak.
    U kokošinjac su ulazile samo predveče na spavanje.
    Komšinica je otvarala u to vreme vrata da ih pusti unutra, a kokoške su se penjale uz neke blage lestve na jednu gredu gde su celu noć prespavale.
    Komšinica je na ovaj način pravila neku vrstu smotre, valjda je brojala kokoške i odmah je ustanovila ako je ijedna falila.
    Prvi osumnjičeni za nestanak bilo kojeg komada živine je bio moj pas, jer se događaj sa vremena na vreme ponavljao, pa je odmah znala na koju kapiju treba lupati.

  4. Kobold kaže:

    Ima jedna vesela prica/anegdota o dvojici komsija. Jedan je gajio kunice a drugi je imao psa sa jakim lovackim instinktom, ali ne i lovackom dresurom. Pas je uvek bacao poglede prema kunicima, ali je i ograda kaveza bila solidna i sigurna. Jednog dana pojavi se pas na vratima bastenske terase sa mrtvim kunicem u zubima. Gazda psa sav pretrne od straha jer nije zeleo nikakav konflikt sa komsijom. Oduzme psu kunica koji je bio sav prljav od zemlje, lepo ga opere, isfenira i pod okriljem noci vrati kod komsije u kavez. Sve po sistemu – ni luk jeo ni na luk mirisao. Sledeceg jutra probudi ga graja oko komsijine kuce. Sakupio se sav komsiluk i on izadje da vidi sta se dogadja. Njegov komsija mu objasni sta se je desilo. Zamislite komsija, moj kunic je juce uginuo, licno sam ga zakopao, a jutros ga onako mrtvog nadjem ponovo u kavezu 😉
    Pas mesanac je nesto jedinstveno i svaki mesanac je neponovljivi unikat. Imati mesanca znaci posedovati psa kakvog niko nema. Njegove karakterne osobine niko ne moze unapred da predvidi isto kao ni njegov spoljni izgled. kakav ce biti pas mesanac odredjuje iskljucivo njegov genetski fond koji se je sakupio u njemu. Rasni pas sa radoslovom je pre svega statusni simbol za odredjenu vrstu vlasnika jer vec svojom cenom signalizira socijalni status vlasnika isto kao i marka automobila koju vozi ili odelo koje nosi. Znaci pas sam po sebi je od drugorazrednog znacaja za te ljude. Cesto se rasni psi tako odgajaju da je spoljni izgled jedino vazan i primaran a sve ostalo, kao karakterne osobine , imunitet na bolesti, otklanjanje za rasu karakteristicnih naslednih bolesti, dolaze potpuno u drugi plan. To je tipicno za komercijalne odgajivacnice i svaki normalan covek bi trebalo da ih izbegava.

  5. Trovach kaže:

    Moj prvi pas je bila zenka mesanca u tipu taksina. Drzali smo kunice i dok sam cistio kavez najveceg muzjaka, on je skocio na zemlju (sto nikada pre nije radio), a ova moja je pocela da ga juri. Nije pomagalo sto sam vikao na nju sve dok kunicu nije dosadilo da bezi. Stao je na zadnje noge i nasamarao moju Žuću, a ona pobegla. Iskoristio sam taj trenutak i uhvatio ga za kozu na ledjima (tako se kunici pravilno nose i pridrzavaju odozdo , ispod nogu. Ovaj nas sadasnji keric je toliko ljubomoran da ni ne pomisljamo imati drugog ljubimca. Mislim da bi cak i tarantulu u terarijumu napao (takvog ljubimca supruga ne bi dozvolila).

  6. Trovach kaže:

    Nas pas, inace, po boji izgleda kao bernski pastirski pas, ali ima krace noge i formu koker spanijela. Nije mi jasno kako je uspela ta kombinacija. Inace, zimus je uspeo da smugne i da se spari sa komsijinom sarplaninkom, a on najvise 15 kg. Kada se komsija pozalio pokrpio sam i najmanje rupe na ogradi, ali mi se cini da ume da leti kada oseti zenku u teranju (da podgreje kiflicu). Pitao sam komsiju kako mu je to uspelo i on je rekao da je ona legla da bi on mogao da „dohvati“. Srecom, nije uspelo parenje.

  7. Kobold kaže:

    Jedan tipicni novobogatas sa sve familijom, da bi pothranio svoj ego i podigao svoj socijalni staus, smatrao je da kao spoljna oznaka njegovog naprasnog bogatstva obavezno mora biti neki skupoceni rasni pas. Nakon dugog odabiranja rase, odluci se da to bude Irski seter. Seta ga on tako ponosno po gradu a prolaznici zagledaju psa i pitaju koja je to rasa? On im strucno objasnjava – Ovo ti je brate moj mili pravi i cistokrvni Irski pseter.

OSTAVITE KOMENTAR