Zavet jedne Subotičanke

Ima stvari koje želimo da ostvarimo ili dobijemo po svaku cenu, stvari za koje bi „dali sve„. To je jedna fraza koja opisuje koliko nam je do nečega stalo. Ona ne podrazumeva konkretan spisak stvari, pokretnu i nepokretnu imovinu, već to znači da bi za nešto dali ili učinili mnogo. Ipak, ima jedan izuzetak. A to je kada žena muškarcu kaže „daću ti sve“. U tom slučaju SVE znači samo jednu stvar. To su najčešće trenuci očaja ili nemoći da se umilostivi neko ko je gospodar situacije, kada mu se nudi ono najvrednije, a to nekome znači i čast. U ljubavi nema potrebe za ovakvim izjavama.

Rasprava na ovu temu, dovodi nas do jedne priče u čijem središtu je „davanje svega“ u sasvim neobičnim okolnostima i iz pobuda sasvim suprotnih od onih ponižavajućih na koje pomislimo kada žena muškarcu iznese ovu ponudu. Desila se u ratno vreme, a davno je pribeležio novinar Pavlović D. i tako je spasio zaborava, na koji su osuđene mnoge lične drame prouzrokovane ratnom nesrećom.

Sve je počelo tridesetih godina, i to venčanjem o kome se dugo pričalo u Subotici. Zapamćeno je po raskošnoj proslavi, ali pre svega po retkom slučaju za to doba, da svoju ljubav kruniše brakom par koji nije iste nacionalnosti i iz istog staleža. Ona je bila Jevrejka iz jedne od najbogatijih porodica, dok je mladoženja bio hrišćanin iz familije sa skromnim imetkom.

Junaci ove istininte priče bili su Jolika i Andraš, mladi bračni par koji je pred sobom mogao da ima lepu budućnost, da se neizbežno nije bližio dan koji će svima promeniti živote. Rat je stigao i u naš grad.

U prvo vreme, ratna situacija za Andraša nije bila toliko dramatična. Mobilisan je u avijaciju mađarske vojske gde je imao podoficirski čin, sa perspektivom za napredovanje. Jedina prepreka avanzovanju u čin oficira, bio je brak sa Jevrejkom.

Jolika je bila ta koja je predložila da se razvedu. Ali samo formalno, kako mu ona ne bi predstavljala teret u trenutnim okolnostima. Bilo je u njihovom okruženju onih koji to nisu odobravali, ili su čak osuđivali, međutim, njih dvoje su znali koliko se vole i da ih sudska rastava neće razdvojiti.

Direkcija železnica (MESŠC), nakon bombardovanja 1944.

Subotički korzo, septembar 1944. godine

Razdvojio ih je rat. Andraš je pao u zarobljeništvo a Jolika je odvedena u koncentracioni logor. Na ovom mestu nećemo se podsećati kakva su to bila mesta i šta se tamo dešavalo njenim sunarodnicima. Kraj rata su dočekali retki sretnici, a među njima i Jolika. Vratila se kući, vratio se i njen muž, i život je mogao da se nastavi… ako se sve zaboravi i krene iz početka. Nije to lako bilo nikome, pa ni njima. Prebirajući po sećanjima na teške dane, Andraš je jednom zapitao svoju izabranicu – da li mu je ostala verna.

Tada mu je Jolika rekla istinu, verujući da nije učinila preljubu. Jedna od odluka koju je donela u beznadežnoj situaciji iza žice, bila je sledeća: Ako je, nekim čudom, jednog dana neko povede u slobodu, ona će mu dati sve.

Ponekad čovek sam sa sobom pravi neke zavete i obećanja, u nadi da će time prizvati nešto teško ostvarivo. Jolika je svoj zavet ispunila. Oslobodiocu je dala sve što je u tom trenutku mogla da da.

Iskreno priznanje mužu, nije naišlo na njegovo razumevanje. Tako je razvod posle desetak godina postao važeći.

Šta je posle bilo sa njima? Jolika se ponovo udala u jednom drugom gradu, a njen bivši muž je počeo da propoveda neku svoju veru. Pošto je bio zgodan i sugestivan, pridobio je sledbenike. Kažu da je od njih sakupio pare za crkvu, a onda nestao, verovatno emigrirao.

Lansky