Život kao u stara vremena

Na potezu od otprilike 400 katastarskih jutara, između odavno ugašene pruge Subotica-Crvenka i novog autoputa koji ka jugu vodi za Beograd, a ka severu za Budimpeštu, pre samo pola veka bilo je više od 200 salaša. Na svakom od njih bilo je bar desetak -petnaest duša. Danas ih je tek pet-šest, a jedini koji, ni po broju čeljadi, ni po načinu života, prohujale decenije i burne mene društva praktično nisu ni dotakle je onaj na kojem, sa jedanaestoro dece, žive Ruža i Stipan Lulić.

 

– U nas ti je baš po onoj da di čeljad nisu bisna, ni kuća ni’ tisna – veli, izvornom bunjevačkom ikavicom, Ruža, dok pokušava da umiri najmlađe i najnestašnije dete, dvogodišnjeg Dejana. – Sve sam i’ rodila lako, u ovoj našoj kući staroj 150 godina, i sva su mi, Bogu fala, zdrava, vridna i poslušna.

Osim, naravno, u sladunjavim pesmama koje se o njima pevaju danas kada ih više gotovo i nema, salaši u Panonskoj niziji nikada nisu bili ni romantična, ni naročito bogata imanja. Naprotiv. Nekoliko jutara zemlje i par desetina grla krupne i sitne stoke, skromna kuća od naboja okružena bagremovima, mnoštvo čeljadi i beskrajno puno teškog, iscrpljujućeg rada da bi se zaradio hleb svakdašnji, to je, u vremenu kada ih je bilo na hiljade, bio pravi salaš. Ovaj Lulićev je potpuno nedirnuta, gotovo nestvarna slika tog vremena.

 

– Svi ustajemo u cik zore i, svi, radimo po cili dan – potvrđuje 47-godišnji Stipan, dodajući da ima osam jutara oranice, tri konja, šest krava, četrdesetak ovaca i tridesetak svinja i to onih domaće rase koje, kako je to bilo odvajkada, slobodno trče i rovaju po prvim ovogodišnjim snegom presvučenom dvorištu salaša. – Svako od dice, osim Deje koji je još mali, ima svoje zaduženje, da radi na njivi, kruni i krupi kukuruz, muze krave, čuva ovce ili ‘rani svinje i živinu.

 

Pored Dejana, Stipan i njegova četiri godine mlađa supruga imaju i Slavicu (21), Marinka (20), Marinu (18), Slavka (15), Marka (14), Anicu (13), Snežanu (9), Blaženku (8), Tomislava (7) i Katarinu (5). Slavica i Marinko rade u varoši, kako svi salašari zovu desetak kilometara udaljenu Suboticu. Ona u jednoj privatnoj prodavnici, a on na jednoj velikoj, takođe privatnoj farmi. Ali i dalje žive na salašu i, kao što se radilo nekada, pola svoje plate daju roditeljima.

 

– Mi im to ne ištemo, sami tako ‘oće, a tako je u našim starim familijama oduvik bilo – kaže Stipan, glasom koji podrhtava od ponosa.

 

U trenutku posete reportera „Novosti“, polovina malih Lulića bila je što na poslu u Subotici, što u prepodnevnoj smeni osnovne škole u otprilike sedam kilometara udaljenoj Maloj Bosni, dok se druga polovina spremala za popodnevnu smenu u istoj školi. Leti do nje idu peške, a s jeseni i tokom zime paorskim kolima u koja, sami naravno, naizmenično prežu kobile Mendalu, Vranku i Bebu. Tog dana je na redu bila Mendala, a kočijašila je trinaestogodišnja Anica.

 

– Ajđ’ Mendala, ajđe… – komandovala je, samopouzdano, isterujući kola na zemljani put koji vodi do Male Bosne.

 

– Kad stignemo tamo, kola ću pridat’ Marku, on je zadužen da ih tira nazad.

 

Bez obzira na to što su bili svedoci definitivnog umiranja stotina salaša u okolini, na kojima je, vele, nekada prosto vrilo od života, i što znaju da je u gradovima život lakši, Ruža i Stipan nikada nisu razmišljali da ovaj svoj napuste.

– Ovo je naš život i mi smo sritni – kaže Ruža. – A i di bi, i od čega, mogli izranit’ ovoliko dice? Cure će se poudavat’, momci poženit’, di će otić’ vidićemo, ali di god to bilo, biće vridni i pošteni ljudi.

 

BILO IH 2.500

Samo u okolini Subotice je, kaže Josip Vojnić Tunić, danas jedan od najuspešnijih zemljoradnika na severu Bačke i vodič ekipe „Novosti“ kroz beskraj subotičkog atara, nekada bilo čak 2.500 salaša.

 

– I sam sam rođen na jednom od njih, a svi su bili ovakvi kao Ružin i Stipanov, dovoljni da, uz težak rad, ishrane jednu veliku familiju – kaže, sa setom, on. – Možda bi, da nisu ugašene lokalne pruge uz koje su, mahom, bili podignuti, značajan deo i opstao. Ovako, danas ih možemo na prste prebrojati.

 

Izvor: Večernje novosti

---

---