Šta bismo dali još pre samo mesec-dva da nam se deca maknu od ekrana, počnu da se druže, idu u parkove i igraju se s drugom decom. Koliko smo puta konstatovali da izlazimo u kafiće ali da se većinom svi u društvu zabavljamo kuckanjem po telefonu. Odavno smo ljubav preselili u virtuelni svet, sve češće tamo nam je i posao i veliki deo članova porodice…tu nam je zabava, učenje, kupovina…
I evo, sada nam je to jedina opcija. Kuća, ekrani, telefoni…Ovaj put iz nužde.
Da li će život posle ove izolacije biti isti, da li ćemo više ceniti mogućnost stvarnog kontakta, živog razgovora, zagrljaja? Verujem da svi čekamo da ponovo mirno izađemo iz kuće, da odemo na svoja radna mesta, da prošetamo sa prijateljima, da napravimo izlet, da odigramo basket, da… koliko bi nam toga sada još moglo pasti na pamet od onoga što nam je bilo tako obično i dostupno da smo ga se najčešće i odricali…a sad vidimo da nije.
