Prema Jožefu Kasi gajio sam u osnovi isti novinarski odnos, kao prema njegovim današnjim naslednicima, uz jednu veliku razliku. Kasa me, takođe, s pravom nije voleo, ali, za razliku od svojih naslednika nikada sebi nije dozvolio da zbog argumentovane kritike kroči u notornu laž, mržnju, primitivizam i nasilje
Branko M. Žujović
Manir provincije je da nakon smrti svojih protagonista sastavlja panegirike, ne uvažavajući objektivne činjenice i okolnosti. Ne tako davno, pročitao sam jedan takav panegirik i posle salvi neutemeljenih hvalospeva nisam više bio siguran jesmo li autor i ja zaista poznavali istu osobu.
Da se razumemo, postoji tanka ali postojana granica pristojnosti između narodne mudrosti sadržane u izreci „o pokojniku sve najlepše“ i potrebe male sredine da se unosi u eho vlastitog javnog naricanja.
Pokušaću, stoga, da povodom uspomene na Jožefa Kasu, čiju desetu godišnjicu smrti obeležavamo, ostanem novinarski uzdržan, uz održanje duha poštovanja i kultivisanog pijeteta prema jednoj ipak značajnoj ličnosti.
Prema Jožefu Kasi gajio sam u osnovi isti novinarski odnos, kao prema njegovim današnjim naslednicima, uz jednu veliku razliku. Kasa me, takođe, s pravom nije voleo, ali, za razliku od svojih pomenutih naslednika kojima ni orah ne bih uzeo iz ruke, nikada sebi nije dozvolio da zbog argumentovane kritike kroči u notornu laž, mržnju, primitivizam i nasilje.
Koliko god jedno vreme često i ponekad bez mere upotrebljavao imenicu „atrocitet“ koja skoro da mu je postala poštapalica, Kasa nije bio pobornik nasilja, već razumevanja i mira, sa svim pripadajućim manama koje, u većoj ili nešto manjoj meri, prate svakoga od nas.
Zbog izveštavanja nedeljnika koji sam uređivao kao mlad novinar, Kasini ljudi su nam bili uskratili finansiranje iz opštinskog budžeta, pa sam, ne bez ponosa, u zaglavlju naslovne strane, uz sam logo, dugo držao natpis: „List koji ne finansira SO Subotica“. Bila je to neka vrsta reklame, jer je isticala našu samostalnost u odnosu na politiku i postupke Gradske kuće.
Uoči mog odlaska u inostranstvo, negde 2011. godine, iznenadio me je Kasin telefonski poziv. Tražio je da se vidimo i porazgovaramo.
Poverio mi je da, uprkos izbacivanju iz SVM-a i oduzmanju titule počasnog predsednika te političke organizacije, želi da se vrati u politiku. Rekao je da to želi na neki način da nagovesti i da smatra da ja mogu taj posao da uradim profesionalno korektno i objektivno, jer mi nikada ništa nije omogućio, ni priuštio dok je bio na vlasti.
Setio sam se priče o mostarskom begu kog je u špalir postrojena svetina, koju je zadužio, nemilosrno tukla vezanog na magarcu, kada je ovaj upao u nemilost kod sultana, a jedini ga nije udario čovek koji mu ništa nije dugovao.
Na neki način, bio sam polaskan.
Kasa mi se tom prilikom požalio na svoju dojučerašnju medijsku svitu koja mu se sve vreme, ljigavo, udvarala dok je bio na funkcijama predsednika Skupštine opštine i u Vladi Srbije, njegovo ime neprekidno kiselila u turšiji istih onih neumerenih superlativa, a koja mu je, naprasno, okrenula leđa kada je izgubio političku moć.
Bilo je to naše prvo i poslednje viđenje u četiri oka.
Napisao sam i objavio taj intervju u tadašnjim Subotičkim novinama i ubrzo otišao u Kinu, a Kasa je, koji mesec kasnije, uhapšen, pa oslobođen, nakon čega je postao urednik i direktor istih tih Subotičkih novina, ali to je već bila agonija jednog, rekao bih, veoma nesrećnog čoveka.
Vest o njegovoj tragičnoj smrti zatekla me je u Pekingu, uz osećaj da je Subotica izašla iz čitave jedne epohe.
Na stranu sada neki filigranski detalji kadrovske istorije Saveza vojvođanskih Mađara, čija bi se interpretacija ovde neumitno približila pikanterijama tabloidnog tipa i bez potrebe bi obuhvatila još, u zbiru, ipak, poštovanja dostojnih pokojnika.
Postoje dve stvari na koje, na desetu godišnjicu smrti Jožefa Kase, možemo ukazati.
Upravljajući Suboticom u ratnim godinama, često vozeći preko političkih rupa i čitavih džombi političkih izazova, uz mnogo primedbi koje bi moge da se upute njegovom političkom rukovođenju, Kasa je ipak bio i ostao čovek mira.
U isto vreme, on je, opet uz sve nesporne mane svog političkog rukovođenja, bio i poslednji autentični gradonačelnik i politički zastupnik Subotice. Za razliku od današnjih jadnika koji čekaju partijskog koordinatora da im kaže šta da urade, kada i kako, Kasa je delovao autonomno.
Znao je da oseti i prepozna trenutak kada treba, inkognito, da ode kod Slobodana Miloševića „na kanabe“, kada u Budimpeštu, šta da traži od koga i po koju cenu, kada da se patetično obrati vlastitoj i ostalim manjinama, ali i većinskom narodu. Znao je kada da napadne, kada da se povuče, ali i kada da pregovara i dokle. Nepogrešivo je odredio politički red vožnje po kom je autobus iz Subotice 5. oktobra prispeo u Beograd.
Njegovi čuveni brifinzi za novinare danas su nezamislivi, a sa vrha ovog dana kada se prisećamo Jožefa Kase predstavljaju neponovljivu instituciju gradske demokratije.
Kasa je najveći, po meni, bio za vreme agresije Nato pakta na našu zemlju, kada je odgovornim ponašanjem na javnoj sceni ujedinio grad i osvojio simpatije svih Subotičana.
Njegovo ime, nažalost, u simboličkoj ravni označava razmeđu čitave jedne epohe, upravo ono što danas nazivamo „demokratskim“ promenama, a što prepoznajemo po najbanalnijem koristoljublju političke klase, podvođenju politike vlasnicima kapitala i partitokratiji, ali opet sa jednom važnom razlikom.
O Kasi se govorilo da poseduje ranč na Floridi pored Breninog imanja, da je pokrao mnogo novca, ali niko nikada nije isporučio dokaze za nešto tako grandiozno kriminalno.
Sa druge strane, njegovi primitivni naslednici ni ne pokušavaju da sakriju na brzinu zgrnuto bogatstvo, knjižeći ga na imena članova porodice, noseći na ruci ili upisujući u domaće i inostrane katastre.
Zbog tog kontrasta, politička epoha javne vlasti Jožefa Kase, deset godina nakon njegove smrti, uz sve mane, izgleda kao malo političko Periklovo doba Subotice.
Verovatno je vremenska distanca u trajanju od pomenutih deset godina dovoljna, da neko od preostalih, sa dovoljno kompetentnosti, razmotri mogućnost da neka od subotičkih ulica ponese naziv po Jožefu Kasi, odnosno da mu skromna bista bude postavljena na nekom podesnom mestu u gradu.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Svako vreme nosi svoje breme. Poređivati ona vremena sa ovim današnjim ???
Od ovoga danas ne može biti gore, gledajući da se nalazimo u eri neke
“ DEMOKRATIJE „. Prihvatili smo početkom devedesetih DEMOKRATSKE
PROMENE a od samoga starta dobili smo DEMOKRATSKE PREVARE.
One danas dostižu SVOJ VRHUNAC.
J. Kasa je bio deo toga vremena kada su Suboticu ( odnosno njene građane ),
OPLJAČKALI u tim NAMEŠTENIM PRIVATIZACIJAMA.
Kolika je tu uloga J. Kasa vreme će pokazati kada bude ovo NORMALNA
DRŽAVA i kada istoričari daju svoj sud.
U prilog ovom mom stavu navešću sledeće :
Zna se da je “ Pioniru “ 1998. g. namešten STEČAJ “ i da je iza toga stajao
načelnik Generalštaba Ojdanić odnosno njegov zet kao zastupnik “ Alko “
banke koja je osnovana na Kipru 1991. godine.
E sad postavlj se pitanje čiji je to novac bio na Kipru ?????
Kada je na vlast došao Đinđić mi iz “ Pionira “ smo tražili reviziju tog
procesa srečaja. Đinđić nas je uputio na J. Kasu kao ministra da on to vidi
u Subotičkom sudu. Lično sam video kada je J. Kasa dolazio u “ Pionir “ u
nekim večernjim satima na razgovor sa M. Aleksićem, Ojdanićevim zetom.
Kakva je tu bila nagodba je za “ REKLA – KAZALA “ te od te revizije
stečaja u “ Pioniru “ nije bilo NIŠTA.
PS. – U Srbiji se od uvođenja višestranačja primenjuje geslo : Da je
POLITIČKA ELITA POSTALA KAPITALISTIČKA.
U politickom blatu se svako uprljao, tako da ni gospodin Kasa nije ostao cist, ali bar jedno mi je bilo jako drago i bio sam ponosan na svoj grad. U njegovo vreme je Subotica vazila za „opozicioni grad“ ( u najboljem smislu). To je imao u vidu i sadasnji rezim, pa nam je vrlo strateski postavio poslednja dva okupaciona namesnika. Danas je Subotica jedan pokunjeni grad i mene je jako sram zbog toga.
Kasu sam doživljavao kao malog Miloševića. Iako je izabran u vreme saveza komunista prilagodio se novom vremenu i novim pravilima igre. Vojvođanski Mađari su ga doživljavali kao zaštitnika, na isti način kao što su mnogi Srbi mislili da ih Milošević štiti inače bi sve propalo.
Kada su prošle devedesete njegov uticaj je slabio. SVM su posle njega napustili najbolji kadrovi zato što su Pastorovi preuzeli Vučićev model organizovanja stranke na nedemokratski način i sa što slabijim ljudima oko sebe.
Da li je bio pozitivna ličnost ili ne, o tome može da se razgovara. U poređenju sa današnjom garniturom nije mu teško da bude veličina.
U svakom slučaju je bio markantna politička figura svog vremena.
Meni najbolja stvar kod Kase je bila ta sto je njegovo delovanje jako, ali bas neverovatno jako iritiralo beogradsku vlast, a generalno mu nisu mogli nista. Tako da su rezimski novinari u Subotici sa svojim narucenim textovima, uvek dobijali uredan poprilicno brutalan odgovor od Kase, plus sto je Kasa uvek radio onako kako.je zamislio uopste se ne obaziruci na pisanja rezimskih namestenika.
@Dosta je bilo
Ja se bas uvek pitam, kako to da nas Gospodin Z. nikad nije smeo da se dotakne Pionira.