Žujović: Hoće li u subotičkoj bolnici operisati decu?

Zvanične informacije se privatizuju i skrivaju, u uverenju da su politika i stranka zona do koje zakoni ne dopiru

Branko M. Žujović

Nezvanične informacije, do kojih je autor ovih redova došao, govore da je u subotičkoj bolnici odlučeno da deca u njoj više neće biti operisana, osim slučajeva kada je život mališana u neposrednoj opasnosti. Razlog tome je kadrovsko urušavanje bolnice, odnosno, u ovom slučaju, nedostatak osposobljenih anesteziologa.

Ovu informaciju potvrdilo je, nezvanično, više lekara.

Pre nedelju dana, prosledio sam imejl subotičkoj bolici, kako bih proverio svoja nezvanična saznanja, ali nikakav odgovor nisam dobio.

To ne čudi, jer nije prvi put da se zvanične informacije od javnog interesa privatizuju i skrivaju, u uverenju da su politika i članstvo u stranci „sigurna kuća“ do koje zakoni ne dopiru.

Takav stav, što je najgore, nije baš bez osnova. Takvih primera ima puno.

Kada sam objavio slučaj lekara iz subotičke bolnice, koji je, premda vidno bolestan od kovida, dolazio u bolnicu i što je najgore operisao dve mlade žene, dobio sam od njega tužbu, a dokaz, kojim sam potkrepio tvrdnje mojih izvora, morao sa da pribavljam privatnim pristupom bolničkom računarskom sistemu „Hospit“ u kom su pohranjeni podaci o nesavesnom lekaru, umesto da mi rukovodstvo bolnice savesno i u javnom interesu prosledi tražene informacije.

Još je gori primer bivšeg vrlo uticajnog gradskog funkcionera koji je radom u državnim službama, stranačkim angažmanom i srbujući sve u šesnaest, stekao bogatstvo koje se meri milionima evra. Iz nezvaničnih izvora saznao sam da se naš patrijota i veliki „Srbin“ sa dna kace odrekao srpskog državljanstva, kako bi u inostranstvu uživao u zgrnutom kapitalu.

Da čitava star bude još gora, posredi je država čiji je režim, koji je kontrolisao doslovno sve u njoj, pa je odobravao i svako iole pozamašnije ulaganje, bio otvoreno antisrpski. Ukoliko su moji izvori u pravu, naš bivši funkcioner je srbovao ovde, a tamo se talio sa kriminalni režimom koji je u toj zemlji doslovno sprovodio segregaciju.

Iako je poverenik zadužen za slobodan pristup informacijama od javnog značaja naložio MUP-u da mi prosedi informaciju o tome da li se naš bivši funkcioner i bivši sugrađanin, nakon onolikog srbovanja, zaista odrekao srpskog državljanstva, odgovreno mi je da MUP to neće učiniti. Rešenje poverenika, naprosto ih nije zanimalo.

Da ne pominjem slučaj preduzeća koje upravlja famoznim akvaparkom na Paliću koje mi nikada nije odgovorilo na pitanja o posećenosti i isplativosti tog javnog projekta.

Tu dolazimo do pitanja ko treba da nam saopšti hoće li subotički roditelji svoju decu na hirurške zahvate voditi u Beograd ili Novi Sad. I da li je najavljena građevinska rekonstrukcija zgrade bolnice, na koju ćemo takođe sačekati kao stvari sada stoje, zaista važnija od negovanja lekarskog kadra u gradu?

Meni je računica jasna, jer je ona vidljiva ne samo kod nas, već i u okolnim zemljama. Cilj je urušiti javni zdravstveni sistem u korist privatnog, jer je politički sistem, a to nema veze sa zapaljivim odnosima vlasti i opozicije koji nas, kod očiju, zaslepljuju, već ima veze i sa jednima i sa drugima kao akterima tog jednog te istog sistema, podešenog prema interesima krupnog kapitala, a ne pacijenata.

Tragikomične figure na javnim funkcijama koje menjaju stranačke dresove na vlasti tu su samo da sprovedu tu agendu, a ne da gradu i nama u njemu bude bolje.

To nas dovodi do nečega što se mnogima možda neće dopasti, ali jeste moja iskustvena spoznaja. Ta spoznaja ne tiče se funkcionera, ustanova i institucija.

Pre sada već dosta vremena, hteo sam da napravim malu seriju intervjua sa viđenim ljudima koje smo u gradu poštovali, a koji su, svojevremeno, napustili Savez komunista Jugoslavije, u kojem su igrali značajne i zapažene uloge, da bi, doslovno preko noći, pristupili organizaciji Džodža Soroša.

Upravo, napustili su političku poziciju borbe protiv eksploatacije radnika, za koju se Savez komunista zalagao, da bi, preko pomenute noći, pristupili političkoj zajednici koja, pod različitim maskirovkama zaštite manjina i promocije „otvorenog“ društva, postoji da bi zaštitila najkrupniji kapital koji je ikada postojao.

Svi su, sluteći šta me zanima, odbili da govore o toj svojoj metamorfozi.

Šta onda pitati nekoga ko je, ispavši iz neke od Čehovljevih priča, pretrčao iz Demokratske u Srpsku naprednu stranku, da bi nastavio da klimoglavi kao što je klimoglavio i tako sačuvao neku jadnu poziciju, ili nekoga ko je zaspao kao tvrdokorni autonomaš, a probudio se kao Šešeljev politički pastorak? Pogotovo nekoga ko se na mestu direktora bilo čega oseća kao bog… Šta oni, osim ćutanja, mogu da ponude?

Kada imamo u vidu predočenu opštu nespremnost da se suočimo najpre sami sa sobom, koja, kao što se vidi, nije samo pitanje javnog sektora, pitanje gde će nam, ne daj Bože, biti operisana deca postaje svakodnevno. Postaje dosadno i „beznačajno“, da se njim ne vredi ni baviti, baš kao što je ovih dana slučaj u Subotici.

Bolnica je tu da njena zgrada bude rekonstruisana, a ne da nam u njoj operišu decu.

Zujovic.com