Zvali su ga ker matori

Zvali su ga ker matori a zvao se Lazo. Ovako su ga prdačili zato što je znavo nanjušit  kad digod ima kake hasne, kake trgovine. Bijo je čovik i po,  nikad lakum ni poćar i uvik je gledo da i drugom budne dobro.

Selo di je stojo napolak je bilo izbetonirano a ono drugo polak di svit prolazi i dica iđedu u škulu e tu je znalo bit i piščine i dig’di blata kad kiša padne. Mučijo se svit godinama s’otim putovima lipo je znalo bit di se ni traktorom nije dalo proć posebno kad se okiši, pa se zakuva blato a bare triba čunjom prilazit el u onim ribarskim čizmama.

Lazu je mučijo put jedno dvi tri duži piščina ma lipo kola zanosi ako dodaš gas a biciglom proć ni jašit ma ni pod razno. Lazi je ovaj put tribo većma neg kruva isti. Tu na kraj tog puta je stala Lozika što se Lazo držo š’njome.

Jedared bijo niki miting u selu i došo niki gospodar. Davo se u politiku a zna ga Lazo još kad je u Lazinog brata od strica mijani radijo kugud gorila, a sad se davo solit pamet svitu. Kadgod je solijo šakama, sad jeto ku niki pametan obećava ovo pa ono.

Svi ćutu na mitingu samo klamaje glavama a onaj taki jaki i šakat samo divani ku veker ujtru u četri. Zvrči li pa zvrči, al ni vire ni pare divanu.

Odjedared Lazo drekne.

„U pravu je govornik. Živijo govornik… Ajmo aplauz! „

Tu nji par počelo tapšikovat a Lazo gori na binu kod divandžije i prid svima veli.

„Gospodine! U znak zahvalnosti za sve šta planirate učiniti za naše selo evo prid svitom Vam kažem da Vam poklanjam plac sa po motike šume i kamp kućicom“

Završilo se mitingovanje, oma Lazo divandžiju u mijanu i onaki ozbiljan uveri ga za plac i stvarno sve oni to izregulisali i plac dopadne sa šumom i kamp kućicom tom džabalebarošu.

U čudu i jon i misli da je Lazo kusav, pa i svit isto jesapi. Al nema para Lazi, takog jedared u dvisto godina mater rađa.

Što je on onda nadobijo kojčega, neg je taj plac bijo na  mrginju sa Lozikinim imanjom.

Nijer prošo vikend a da taj glavati nije dolaz’jo na plac pa furtom štogod se kuva peče, vratijo on Lazi kamp kućicu a davo mu i šumu da proriđiva. Al mučilo ga jedno kad su dolazile kojkake gospoje i gospojice pa su tile se šetat. Žuljo njim pisak lak na nogama i ulazijo u papuče pa su počele divanit da više nećedu dolazit zato što nema ni puta redovnog do kako su kazle ove džungle.

Nije tušta vrimena prošlo veli Lazo, nisam ja badavad davo plac imam ja još al tek ću imat šta ću imat.

I ni pet ni šest jedan dan došli inžiliri, počeli udarat kočiće miriti pa zanjima oma i mašinerija.

Sve u svemu, „glavati“, kako su ga prozvali da se pokaže ko je i šta je uzo i sredijo da do njegovog placa budne i beton.

Tako jeto, da nije bilo Lazinog iđišta kod Lozike mi da mu nije sinilo šta triba uraditi, nikad nebi bilo ni betona.