Fenomen 3+2

Ljudi iz zagrebačkog Jugotona nisu mogli da shvate šta se dešava. LP koji su izdali na nagovor jednog subotičkog prodavca ploča, dostigao je tiraže najpoznatijih rok i folk pevača u Jugoslaviji, a potražnja nije prestajala. Broj prodatih nosača zvuka, do tad nikom poznate  grupe „3+2“,  koja je  izvodila nekakve mađarske pesme za svadbe i slične prigode, prešao je i broj svih Mađara koji su živeli u Jugoslaviji i zaustavio se na cifri od 1 500 000 (slovima: milion i po). Kako je to moguće?

Subotica osamdesetih

Bile su osamdesete,  što bi rekao Teofil Pančić – godine između Tita i Slobe, kada se osetio vetar promena i kada su preduzimljivi ljudi počeli da osvajaju  slobode koje su se u kulturi ali i u biznisu, sve više otvarale kako je vreme odmicalo .

To je zlatno vreme jugoslovenskog pop-roka, ali se i na narodnjačkoj sceni ponešto menja. Od razgolićivanja i lascivnih tekstova, do parodija i treš izvođača koje je na kraju sabrao Ruzmarin u TV šou programu Šoder lista. Umesto satire, Šoder lista je postala obrazac za novi žanr – „turbo folk“. Čak je i taj naziv za ovu pojavu u novokomponovanoj muzici dao Rambo Amadeus – u šali, ali su milioni nekih ljudi tada sve to shvatili najozbiljnije. Zna se šta je bilo dalje.

Tako je i skupina bačkih muzičara koji nisu bili poznati dalje od Temerina, rešila da doda neke inovacije u mađarski folk. Materijal za ploču je bio snimljen u poznatom studiju Gabora Lenđela u Subotici, ali tadašnji veliki izdavači se nisu  upuštali u projekte koji nisu garantovali siguran uspeh. Izvesni subotički prodavac ploča, garantovao je zagrebačkom Jugotonu plasman barem 10 000 LP-a.

Kada su „3+2“ postali Jugotonova zlatna koka, Zagrepčani nisu mogli da prežale kako sve te godine nisu primetili ovakvo veliko tržište.

Novi, moderniji aranžmani  i malo slobodniji tekstovi, bili su pionirski poduhvat u svetu mađarskih narodnjaka koji je čekao reformatora. Pešta je imala da se spremi na zemljotres !

Jugotonova izdanja 1986 – 1989.

Mađarska muzička scena je u vreme socijalizma  bila ozbiljna u svakom pogledu. Da bi se neko profesionalno bavio i snimao, makar i rok, morao je da ima formalno muzičko obrazovanje (srednju muzičku  ili akademiju). Sav zarađeni novac od ploča i koncerata išao je u jednu kasu, odakle su muzičarima uplaćivani doprinosi i isplaćivane plate. Takav kulturni establišment jednostavno nije mogao da dozvoli nešto što je stizalo sa juga i zvalo se „Lakodalmas rock“ ili  „Bugyi-rock“.

Ali, niko nije mogao da spreči da se ploče masovno kupuju u Jugoslaviji i prenose u Mađarsku. Logičan sled bila je turneja 1986. godine.

Na Balatonu

Kada je red došao na Budimpeštu 1987. godine, štampa i cela mađarska kulturna javnost digla se da taj koncert spreči. Takav cirkus Pešta videla nije i ne sme!

Ipak, kako to biva, profit je bio najjači argument. Za koncert grupe 3+2 prodato je više karata nego za Tinu Turner ili Eltona Džona! Budimpešta je osvojena!

Od početaka u Temerinu ranih osamdesetih, do danas, mnogo se toga promenilo. Ako neko misli da ih je pregazilo vreme i godine – taj ne zna. Három plusz kettő  su i danas uspešan bend a uticaji sa juga na mađarsku scenu ne prestaju.

Vidi još: KO JE „ŠOGOR“ MAĐARSKE NOVOKOMPONOVANE MUZIKE ?

Lansky