Iznad šest stubova

Kada bi nekim čudom, u subotičku sadašnjost, vremeplovom doputovao stanovnik starog Rimskog carstva ili antičke Grčke, zaključio bi da se mnogo toga promenilo za proteklih dve ili tri hiljade godina, ali da se ljudi i dalje klanjaju njihovim bogovima.

Tako bi mu se barem učinilo kada bi u centru grada ugledao naše pozorište sa korintskim stubovima i svim pripadajućim elementima koji čine portal jednog grčkog ili rimskog hrama, u vremenu pre hrišćanstva. Ne bi ga to iznenadilo, jer su jedino bogovi besmrtni.

Subotičko pozorište 1855. godine

Ni slova na pročelju im ne bi bila strana, osim značenja tih silnih reči. I to bi moglo da se uredi za putnike kroz vreme, a i za nas bi bilo bolje da tamo stoji samo jedna reč – Teatar ili Theatre. Kao što su to rešili u subotičkoj gimnaziji kada su iznad ulaza postavili jednostavan natpis – Gymnasium.

Današnjem čoveku ovaj prizor ne predstavlja asocijaciju na starorimski ili helenski hram, ali onom ko ne poznaje jezike naše sredine, neće odmah biti jasno šta se nalazi iza šest stubova. Kada razgledamo stare slike i nekadašnje natpise na pročelju, i neki od Subotičana mogu da se zbune.

Ako stare slike poređamo po vremenu nastanka, videćemo da je nekada tamo pisalo i Hotel (Szalloda Pest Varoshoz) i Gradsko pozorište (Varosi szinhaz). Bio je to i hotel i pozorište u isto vreme, u dva različita krila zgrade. Hotelski biznis je izdržavao pozornicu i gledalište, koji u staro vreme nisu imali ovakav status kao danas. Razlika između pojmova kultura i zabava nije bila toliko jasna kao u naše vreme. Pre bi se reklo da je bogat i obrazovan svet imao potrebu za kvalitetnijom razonodom, od običnog, prostog sveta. Možemo to nazvati kulturnim prohtevima, ipak, ne u toj meri kao u današnjem smislu, kada glumci i teatar imaju mnogo veći ugled i zvanje ustanove.

Pokretne slike

Kada se pojavila fotografija, mnogi su požurili sa izjavama kako je gotovo sa klasičnim slikarstvom. Fotos zamrzava trenutak mnogo brže i jeftinije od slikara. Verovatno je bilo onih koji su pozorištu prognozirali propast kada se pojavio film, odnosno igrani film. Nije ta nedoumica dugo trajala, ali se u našem gradu zaista biokop uselio u pozorište, nakon Prvog svetskog rata.

Nije tada bilo profesionalnog ansambla, tako da su na našoj pozornici igrale uglavnom gostujuće trupe ili domaća amaterska ili kulturna udruženja. To finansijski nije bilo održivo bez onog glavnog biznisa, a to su pokretne slike.

Nezgodu je učinio i požar koji je 1915. godine uništio pozorišnu salu, te je nova izgrađena posle Velikog rata. Iznad stubova više nije pisalo ništa, sve dok nisu počeli da se pojavljuju naslovi novih filmova, kao što je i “Pesma moje duše” (na slici iznad).

Najzad, krajem tridesetih, postavljen je stalni natpis velikim slovima: GRADSKI BIOSKOP.

Nakon okupacije 1941. godine, ta slova su uklonjena, ali su ostale tačke na mestu ankera koji su ih držali. One na slikama odaju šta je nekada pisalo.

Ako posmatramo na vremenskoj liniji šta je dalje bilo, videćemo da je posle rata prvi put postavljen dvojezični natpis: Narodno pozorište / Nepszinhaz. Stojao je sve do kraja šezdesetih, dok nije uklonjen da bi ga zamenio: Moscow museum of furniture.

Trajao je koliko i snimanje “Dvanaest stolica” (The Twelve Chairs, Columbia pictures, 1969) i uloga Moskovskog muzeja nameštaja u ovom američkom filmu, nakon čega na našem pozorištu ponovo nije pisalo ništa. To su godine kada se pravio projekat nove zgrade i nije bilo potrebe za postavljanjem nečega što će sutra biti ponovo uklonjeno. Sve iza starih stubova trebalo je da bude novo. Na kraju, polovinom sedamdesetih, zadovoljili smo se renoviranjem i postavljanjem crvenih tapaciranih sedišta, umesto drvenih.

Proročica u Delfima saopštila je svoje poslednje proročanstvo: Stari bogovi su mrtvi. Antičko doba se završilo, međutim, mnogo toga je nastavilo da postoji, najpre kao ruševina, a potom kao inspiracija budućim generacijama.

Kada bi starom Rimljaninu ili Rimljanki pokušali da to objasnimo, oni bi verovatno razumeli, bolje nego Evropljani koji su živeli hiljadu godina posle njih, u Srednjem veku. Iako je čovečanstvo napredovalo na mnogim poljima, kada je reč o ljudskoj prirodi i njegovoj duši, za obrazovane Rimljane tu nije bilo tajni.

 

Lansky

---

---