Šta je zajedničko šampinjonima i maslinama? To su zdrave namirnice, često su zajedno dodatak pici i špagetima… i to je uglavnom to. Ako bismo u razmišljanjima o klopi krenuli u prošlost, da se prisetimo kada smo ih zavoleli, shvatili bismo da ih nije oduvek bilo u našem jelovniku.
Ovo važi za one koji mogu da vrate film u 1980. godinu, kada je u Subotici postojala samo jedna picerija, koja je, iako malena, zadovoljavala svu potražnju za ovim jelom.
Mnogo pre nego što se kod nas znalo za italijanske pizze, u Makedoniji se pravilo nešto veoma slično. Pastrmajlija se spravlja po istom principu, deluje privlačno i ukusno, ali iz nekog razloga nikada nije otišla dalje od najjužnije jugoslovenske republike. Šteta.
Jeli smo makarone i razne testenine, dok su špagete pravili samo oni najprogresivniji. U subotičkim kućama i restoranima vladao je tradicionalizam koji nije vrednovao pice i špagete kao ozbiljno jelo.
Za pečurke i masline se znalo, ali nisu uspele da se probiju do naših trpeza, ili je to bilo toliko retko da je predstavljalo egzotiku. Ne možemo za to da krivimo samo naše babe i majke. Ovih namirnica nije bilo previše u trgovini. Ako su ih negde i imali, ponuda je bila mala i skupa. Kuriozitet je bila teglica u kojoj je spakovano svega 6 (šest) maslina. Zajedno sa maslinovim uljem, koje se koristilo na plažama za sunčanje, masline su pripadale nekom drugom podnevlju gde u tanjirima vladaju plodovi mora, dok su kod nas još uvek dominirali plodovi tora.
„29. Novembar“ na sajmu
S druge strane, pečurke su kontinentalno jelo i ljudi ih koriste od drevnih vremena. I pored toga, u našem kraju nije bilo masovnije proizvodnje, a verovatno ni potražnje.
A onda su stvari krenule da se menjaju. Početkom i sredinom osamdesetih počelo je da se govori o velikoj prilici za zaradu na šampinjonima. Prepričavali su se uspešni primeri, pa je izgledalo da samo treba zasukati rukave. Stari subotički podrumi, puni vlage, obećavali su idealne uslove za proizvodnju pečuraka.
U vreme socijalizma nije bilo puno prilika da se razvije nekakav mali privatni biznis kojim bi se dopunila primanja u preduzeću, tako da su priče o uzgajanju šampinjona, a potom i nutrija, dostigle mitske razmere.
Realnost je bila takva da nije sve bilo toliko jednostavno. Osim podrumskih uslova, bilo je potrebno nabaviti micelijum (tada samo iz inostranstva), stajsko đubrivo i, što je najteže, partnera koji će da otkupi rod. Pijaca je uvek bila opcija, gde su Subotičani šampinjone više hvalili nego kupovali.
Prvi proizvođač u Subotici pojavio se 1979. godine. Janoš Martin je odštampao 70 recepata za jela sa šampinjonima i delio ih svojim mušterijama. Za njim su došli i drugi gljivari i gljivarke. Sve to govori da se najvrednijima ipak isplatilo.
Trgopromet na Trgu Slobode, početkom 80-ih
Ne zna se koliko gljiva su otkupljivale picerije, ali, osim šampinjona i maslina, ovi mali restorani su afirmisali i druga nova, nesvakidašnja jela, začine i dodatke, što je vidljivo i danas u njihovim jelovnicima.
To je jedan od pravaca odakle je u našu ishranu došla tunjevina, koja za nas do 90-ih gotovo da nije ni postojala.
Poslednjih godina LIDL je taj koji je u svakodnevnu ponudu uvrstio neko egzotično voće, rukolu, đumbir, špargle i drugo povrće koje je nekad možda i bilo na nekoj pijačnoj tezgi, ali nije uspevalo da se nametne pored ustaljenih prehrambenih navika i naših bašti prepunih plodova koji su trebali da se iskoriste, odnosno pojedu.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Uh, sve istinito.i veoma problematicno iz normalnog ugla gledanja. Dovoljno je proveriti jelovnike restorana u Subotici iz tih vremena, pa uvideti da je Subotica uvek bila primitivna i apsolutno nezainteresovana za bilo sta sto izlazi iz okvira necega sto je samo u Subotici i nigde drugde smatrano normalnim. Ja sam kao klinac putovao poprilicno mnogo po Jugoslaviji – Beograd, Novi Sad, Osijek, Zagreb, Split, Bjelovar. Cinjenica je da je jedan mali Bjelovar tokom osamdesetih bio 20x napredniji grad po svim pitanjima od Subotice, doovljno govori o svemu. Odes tamo u bjelovarsku Namu 1982., kupis masline, sampinjone i origano bez da te neko popreko gleda. Secam se tog momenta kad sam u RK Beograd 1989. trazio Origano, dobio sam popreke poglede kao da sam pocinio zlocin a ne dosao da pitam za zacin. Znaci situacija je bila takva da si trazeci neko povrce ili zacin za koji suboticki prodavac nije cuo, mogao cak dobiti i batina. To je jedinstveni slucaj primitivnosti u svetu. A inace Origano im je stajao zajedno sa kondomima(!!!!!????) na polici, posto je neki apsolutni suboticki krelac mislio da je to sexualno pomagalo. Kada se otislo preko u Segedin, to je tek bio show. U Segedinu je bilo svega, od igle do lokomotive u radnjama, maslinki, sampinjona i naslinovog ulja kakvog god oces i svega ostalog, a suboticani su i onda kao i dan danas, isli tamo samo po Vojkrema i Pick Salame. Spargla koja je na meniju u celoj istocnoj Evropi, a u prolece cela Nemacka i zapadna Evropa mirise na sveze spremljenu Sparglu sa Sauce Hollandaise, mladi krompir i sunku, je u Subotici kako vidim i dan danas nesto egzoticno. Hvala Bogu sto je u Suboticu ipak doslo mnogo ljudi sa strane, tako da nije sve od suboticke ponude po restoranima: mascu leba, soparne corbe, krmenadle i prepecenog krompira. Koliko je Suboticanima svaka normalna kuhinja egzoticna, toliko je u stvari egzoticna i ta Subotica. Nije u Subotici problem bio socijalisticki sistem, i Beograd i Osijek i Split su imali isti sistem, ali je ponuda u tim gradovima uvek bila space ship naspram primitivnog subotickog mentaliteta koji nikad nije napravio bilo kakav iskorak izvan svoje „normalnosti“. To je jedina istina.
Brokoli se pojavio na pijaci negde devedesetih, mada su ga u Evropi imali odavno u jelovniku. Za mene je tada nov bio i prokelj (kelj pupčar) ali mi kažu da je bio prisutan u Subotici i da ga stariji sugrađani zovu još BIMBO KUPUS 🙂
@Stormwatch…Ne bih rekao da je dobar izbor kada kazes da su Suboticani primitivni. Bolje bi odgovaralo reci konzervativni, cak izuzetno konzervativni. Takvi su bili i nasi roditelji i sampinjoni su na nasu trpezu stidljivo poceli stizati tek negde u drugoj polovini 80-ih (verovatno smo sestra i ja tome doprineli). Nekih 10-ak godina ranije bismo nas dvoje, tada jos klinci, povremeno spavali kod tetke i tetka i igrali se sa njihovom cerkom (eh, to predivno detinjstvo). Jednom prilikom je tetka za rucak napravila neke dinstane junece snicle i jos dok ih je pripremala video sam da stavlja i nesto nepoznato. Rekla je da su to pecurke iz sume kod Tavankuta. U nasoj kuci su se sumske pecurke smatrale hranom visokog rizika, pa sam ovome pristupio izuzetno oprezno. Naravno, veoma su mi se svidele, a eto, preziveo sam.
@Stormwatch
Potpisujem sve što se napisali, nažalost ta vrsta zatucanosti je prisutna i u svim drugim sferama.
Kad smo kod egzotike, sećam se da je moj drugar iz vrtića početkom devedesetih pred polazak u školu pokušao da jede kivi sa sve korom.
@ Bac Albe Hetes
Pa sta je tu cudno.Bilo je i onih koji su lupali kaljave peci misleci da su Hitlerovi spomenici!
@Bac Albe Hetes…Dobro, kivi je u to vreme bio novitet cak i u celom Svetu (stvorili su ga, ne tako davno, Australijanci selekcijom od divlje kineske aktinidije), pa ne cudi da dete iz vrtica ne zna kako se on jede. Kada su se krajem 80-ih kod nas pojavile tortilje i prodavale u kioscima brze hrane, jedan je rekao da je fino, ali mu je malo. Mangup iz tog drustva (poznajem neke od njih) mu je rekao da sledeci put zatrazi „tortulator“ jer je on veci i ovaj je zaista zatrazio.