Školske torbe iz Subotice na sudu

Nekoliko puta su subotička preduzeća imala sporove na sudu gde se dokazivala intelektualna svojina. Fabrika tepiha „Jovan Mikić“ bila je tužena nakon što je jedan poznati slikar prepoznao neke svoje motive na proizvodima ove firme, zatim je „29. Novembar“ u Velikoj Britaniji (vidi temu: Londonski proces) vodio veliki sudski spor da zaštiti ono što tamo zovu brand name, a mi deca smo pomalo znali o autorskim pravima preko Pionirovih čokoladica na kojima su bili junaci iz crtanih filmova. Ispod slike mačka Silvestera na omotu, sitnim slovima je pisalo Warner Bros i jedno malo zaokruženo slovo c. Recimo, čokoladica Pera Detlić je takođe imala to zaokruženo c pored koga je pisalo: walter latz productions.

Dečja torba, SUBOZAN

Mirko i Slavko su su bili produkt ere socijalizma, zbog svoje naivnosti često tema viceva, ali s druge strane toliko popularni i tiražni strip junaci, da su stali rame uz rame sa onim američkim. Imali su to na umu u SUBOZAN-u kada su ih stavili na svoje školske torbe, kao što su to znali i u „Dečjim novinama“ kada su tužili ovo subotičko preduzeće za nedozvoljeni poslovni potez.

Možda bi ova dva partizanska kurira ostala neprimećena na tržištu đačkog pribora, da SUBOZAN nije zauzeo četvrtinu jugoslovenskog tržišta školskih torbi. Zvuči neverovatno ali u tom momentu ova subotička firma bila je najveći proizvođač školskih torbi u Jugoslaviji sa prodatih 120 000 komada godišnje. U prilog im je išla i odluka na saveznom nivou da se đačke torbe sa kaiševima za leđa oslobode poreza (30%). Nekada bezličan i uniformisan deo opreme za školu, postajao je dizajnerski proizvod koji kupce privlači uvek novim krojevima i ilustracijama. Tako su se na Subozanovim torbama od skaja ređali razni crteži, pa i Mirko i Slavko.

Na sudu su Subotičani uspeli da se odbrane i dokažu da njihovi mali partizani samo podsećaju na one iz čuvenog stripa iz Gornjeg Milanovca.

“Subozanov” štand na sajmu

Možda poučeni tim iskustvom, pre nego što su na nove torbe počeli da štampaju lik Če Gevare, u Subozanu su rešili da konsultuju udruženje boraca – SUBNOR. Tamo su ih stari partizani podsetili da mi imamo i svoje narodne heroje pa je, umesto tada popularnog Čea, na torbi osvanuo Ivo Lola Ribar.

Lik ovog mladog partizana već je bio uspešno  grafički uobličen i dobro je izgledao na svakom mestu, možda zato što je Lola bio lep mladić i imao herojsku sudbinu. „Zaštitno lice“ Omladinske radne akcije Palić, nije izbledelo do danas, kao ni Če Gevarino, iako više niko nije spreman da položi život za neku uzvišenu ideju, poput njih.

Ali, vratimo se Subozanu. Šta se još proizvodilo u ovom preduzeću?

Osim torbi i kožne galanterije, iz ove fabrike su izlazile neke dečje igračke, sportski trofeji, društvene igre i šah garniture. Naizgled, potpuno raznorodan asortiman za jedno malo i relativno mlado preduzeće. Odgovor na to možda leži u samom imenu SUBOZAN.

SUBO(tičke)ZAN(atlije) udružile su svoja znanja i podigli ih na industrijski nivo. Gotovo celo jugoslovensko tržište šah garnitura pokrivao je pogon ove fabrike nastao 1962. od zanatske radionice Jovana Ormoša. Da su znanje i veština postojali i ranije, govori i činjenica da su garniture za Šahovsku olimpijadu u Dubovniku 1950. godine napravljene u Subotici, u vreme kada Subozan još nije postojao. Napravljena u jednoj subotičkoj radionici po nacrtu crnogorskog umetnika Pere Počeka, ova „Dubrovačka garnitura“ postoji u  broju od pedeset primeraka i danas predstavlja kolekcionarsku dragocenost, dok se kopije i dalje proizvode.

Tome je sigurno doprinela i izjava čuvenog Bobija Fišera kako je to čudesni set figura, najbolji sa kojim je ikad igrao. Ovaj prvak sveta je svoj „Dubrovački set“ držao u sefu. Smešten u jednom skladištu, zbog neplaćene ležarine, taj sef je jednog dana prodat na aukciji. Ipak, Fišerova “Dubrovačka garnitura” je otišla u prave ruke. Novi vlasnik se pojavio na Svetom Stefanu 1992. godine i ispunio želju legendarnom šahisti da odigra revijalni meč protiv Borisa Spaskog sa najdražim figurama – „Made in Subotica“.

Lansky



KOMENTARI

  1. Gligorije kaže:

    ….jbt sta smo sve imali u Subotici…

  2. Croat kaže:

    meni je nesto trebalo da se napravi od drveta na strugu i nekako me neko uputio kod nekog subozanovog penzionera koji je bio drvostrugar i jos radio kod kuce. Kako je to vest majstor bio! Ono sto sam ja nacrtao on je onako sa oka u milimetar tacno uradio. Pricao mi je da je strugao sah figure. Mozda bas one gore pomenute. Prosle godine sam ga ponovo potrazio al nazalost preminuo je.

  3. Croat kaže:

    A kakvi su im to elektromotori na standu ? Izgledaju kao neki za poliranje.

  4. Trovach kaže:

    U srednjoj skoli, tokom letnjeg raspusta sam sa sestrom i drugim srednjoskolcima radio u Subozanu da zaradim za dzeparac. Radili smo otprilike mesec dana. Postavljali smo nitne na skolske torbe i jedva drzali tempo radnica koje su ih prethodno sile. Inace, svakog raspusta smo radili nesto (okopavanje, cupanje metlica kukuruza, ciscenje luka…). Ceste su bile i neke manje radne akcije. Cak smo ponekad u organizaciji OKUD Mladost kopali kanale za vodovod kako bismo zaradili za vozne karte za drugu smenu jer je organizator na Bracu placao samo jednu turu, a trebalo je da svi odemo na turneju. Bilo nas je mnogo, pa smo zajednicki zaradili za tu drugu smenu. Tada smo se mnogo vise druzili i brinuli o opstem dobru.

  5. Kertvaros kaže:

    Moja generacija rodjena neposredno posle WW2 imala je uglavnom dve vrste djackih torbi. Jedna vrsta je bila od prave koze, istina one jeftine svinjske i imala jedan specificni “medicinski” miris koji je dolazio od njenog stavljenja. Druga vrsta se pravila, salopno receno, od kartona. Naravno nje to bio karton u danasnjem smislu. Taj materijal se zvao “Kotonid” cak je svojim spoljnim izgledom i strukurom podsecao na pravu kozu. Od toga materijala su pravljeni osim skolskih torbi i koferi za putovanja. Verujem da se na ponekom Subotickom tavanu jos uvek mogu naci takvi koferi iz dedine zaostavstine. Prednost kotonida je bila njegova niska cena, mala tezina, i jako velika izdrzljivost koja je dolazila do izrazaja prilikom strapaciranja po vozovima i cesto sluzila djacima na nekoj livadi (recimo Libo legelo) umesto stativa pri spontanom igranju fudbala. Taj materijal je sve to dobro podnosio. Plastike nije bilo nigde na vidiku. Na skolske torbe se nije nista lepilo. Kada bi ja mozda na torbu nesto i zalepio, otac bi mi sigurno zalepio samar. U to vreme je vazila deviza: stvari (i odeca) se moraju cuvati i odrzavati tako da budu kao da su upravo izasle iz radnje. To nije bila neka preterana stedljivost, nego imprativ vremena. Pristojan covek je bio cist, uredan, pazio na svoje stvari i vodio racuna o sebi . To se je takodje odnosilo i na paznju prema tudjim stvarima i tudjoj imovini.
    Od kotonida su pravljene i male torbice za zabaviste koje su se pomocu jednog remena nosile preko ramena. Te torbice su bile otprilike velicine DIN A 5 i sluzile su za nosenje uzine. Danas bi se reklo da je to za “Sandwich” onda se to zvalo “Mastileba” tu i tamo umesto svinjske masti od poslednjeg disnotora bi se naslo kakvog dzema ili marmelade, poneko voce u zavisnosti od sezone. Nesto za pice nam nisu spremili od kuce jer je u zabavistu bila cesma i mogao si se napiti do mile volje. Banane i slicno nismo videli ni na slici. Te male torbice u kojima se nosila uzina u zabaviste, su sve od reda imale preko cele prednje strane zalepljenu neku sliku. To su bile slike koje su pretstavljale u sustini svaka za sebe jednu celu pricu. Recimo na slici je bila prikazana zima, sa snegom, grudvanjem, sankanjem, klizanjem na zaledjenom potoku, jedan klizac je pao na straznjicu, drugi ga podizu, uglavnom citav roman u jednoj slici. Bilo je i drugih motiva koji prikazuju leto ili atmosferu u kuci , domace zivotinje u seoskom dvoristu itd. ne mogu ni svega vise da se setim.
    Kasnije dolaze u modu torbe iz “Jugoplastike” opet sa jednim njima svojstvenim mirisom, ali sad i sa posebnim izgledom. Kada sm posao u gimnaziju, torbe svih oblika i materijala su tamo izasle iz mode. U skolu se nosilo samo ono sto je najnuznije i taj “Minimalizam” bi stao u neku plasticnu mapu ili omot i to je uglavnom bilo dovoljno. I tako ceo moj Suboticki skolski zivot prohujao je bez narodnih heroja i Miki Mausa.
    Suboticke sah-figure su za mene jedna posebna emotivna prica. Dobio ih je moj otac na poklon negde na pocetku 50-tih godina. Nikada nisam saznao od koga i kojom prilikom. Na moja pitanja otac je skrto i neodredjeno odgovarao. Ja sam te figure jos kao malo dete obozavao i nisam mogao da ih se nagledam. Uzeti ih ruke nije bilo dozvoljeno. Vec tada sam primetio nesto sto mi je naknadno postalo jasno. Figure konja (skakaca) su na prvi pogled potpuno identicne, medjutim kada se bolje zagleda svaka od njih je malo drugacija i glave konja se razlikuju jedna od druge, mada jedva primetno. Ocito je da su rucni rad. Kasnije me je otac tim figurama naucio da igram sah, pre svega upoznao sa pravilima igre. jednog dana mi je celu sah-garnituru poklonio i ona je danas kod mene u Nemackoj i ja sam tim istim figurama naucio sina sahovskoj igri. Moj sin ima danas svoju decu i ja se nadam da ce ih kada jos malo porastu takodje tim figurama nauciti kako se igra sah, i stafeta ce ici dalje na sledecu generaciju. Jedna sah- garnitura koja je je pre nekih 70 godina dosla u nasu porodicu i za koju se nadam i zelim da jos dugo ostane za mnoge buduce generacije, i da barem ponekad spomenu tu i tamo, ovaj sah je doneo deda jos iz Subotice.

  6. Antika kaže:

    Vreme Subozana, vreme radničke klase koja je vredno radila i od svoga rada živela, a ne preživljavala, vreme marljivih đaka, vreme društvenih igara, vreme poštenja, humanosti, časti…bilo je toliko lepo, da nije moglo dugo trajati.

  7. Sting kaže:

    Ja sam na letnjem raspustu radio u Subozanu od 5 razreda. Ah kakva lepa vremena.

  8. su7 kaže:

    g-dine Lansky i Kertvaros, molim Vas napravite knjigu o nasoj Subotici sa svim ovim divnim textovima i fotografijama

  9. Croat kaže:

    ja sam uzorkovao u Agrosemenu.

  10. krass1 kaže:

    Takvu đačku torbu od tog kartona sam i ja nosio od 1968. pa naredne četiri godine. Posle je otac u njoj nosio neki ručni alat kada je išao privatno da radi.

  11. Oki kaže:

    Kad sam se zaposlio u Subozanu, već je uveliko krenulo rasturanje, od tekstilaca je ostalo svega 3-4 radnice, metalski deo je imao 2 radnika, kod gumara je još bilo 6-7 radnika, u kacelarijama je bilo oko 15 neradnika i drvnom pogonu je bilo 20-tak radnika. U to vreme su još uveliko šahovski kompleti išli za BiH, Makedoniju i Sloveniju.
    @crot, na 51 divizije je stanovao stari majstor, ne mogu se setit imena, radio je na ručnom strugu.
    Stari Ivošević iz V. Bajmoka je radio konje i svaki mu je bukvalno prošao kroz ruke.

  12. Pajo Vizin kaže:

    @Kertvaros

    U delu Vaseg teksta spominjete kartonski materijal, sto me je podsetilo na devedesete godine.

    Tokom devedesetih, u doba Diesel mode, kada je pocelo to specificno odevanje omladine u Nike patike, farmerke sa upasanim gornjim delovima trenerke i sl., obavezan detalj je bio Kaiš.

    Na Buvljaku je bio veliki broj prodavaca kod kojih su se mogli kupiti svakojaki kaisevi za sve odevne kombinacije.

    Jednom prilikom mi je drugar skrenuo paznju na materijale koji se koriste za proizvodnju tih modnih detalja, kako proveriti koji valja a koji ne, pa je takodje i spomenuo da se vecina pravi bas od Kartona.

    Meni je to bilo neverovatno za poverovati, jer smo svi znali kako karton izgleda i da se od toga nista ozbiljno napraviti ne moze.

    Sa Vasim tekstom uvezi kartonskog materijala, ispada da je to ipak bila istina i da se karton itekako koristi za veliki broj proizvoda koje svakodnevno koristimo a da ni ne znamo.

  13. Croat kaže:

    Oki , majstor kod kojeg sam ja bio je stanovao u jednoj od ulica paralelno Macvanskoj, bio je Madjar, mozda Ferika, zaista ne mogu da mu se setim imena. Bio je vrlo prijatan za razgovor.

  14. Sabi kaže:

    Moj otac je imao privatnu radionicu, proizvodio je pehare. Subozan je imao trgovacke putnike koji su plasirali robu na trzistu cele SFRJ. Imali smo zelenog Poloneza i on bi bio dupke pun kada bi nosili robu u Subozanov magacin u Nikole Kujundzica. Magacin je srusen i sada su tamo nove stambene zgrade. Cesto bi i ja, kao dete, isao prilikom isporuke. Za mene je to bilo nesto posebno jer bi me pustili da se igram u magacinu dok bi odrasli zavrsili papirologiju i popili kafu.
    Posto je radionica bila u dnu naseg dvorista, moj otac je puno vremena provodio u njoj a sa njime i ja (uglavnom smetao). Bio je to tezak posao, nije bilo prese, vec se radilo rucno, sa masinom za metalonatiskivanje. Puno se radilo ali se i zivelo pristojno… tih nekih godina, krajem 70-tih i prvom polovinom 80-tih. Zatim su dosla druga vremena, sve je krenulo nizbrdo za staru drzavu, Milka Planinc, Branko Mikulic… Posla je bilo sve manje i manje i na kraju je moj otac ugasio firmu i par godina zatim i preminuo.
    I dan danas me, kad u retkim prilikama navratim u neku metalsku radionicu, miris ulja, masina za metal i obradjenog metala vrati 35-40 godina u nazad i imam pred ocima nasu staru radionicu i mog oca u radnom odelu kako radi pravi pehare

  15. Mile II kaže:

    Posedovao torbu sa Mirkom i Slavkom! Najdraža koju sam ikada imao. Takođe dva šahovska kompleta Subozana. Ali, nije pomoglo da napredujem dalje od osnovnog poznavanja pravila.

  16. Kertvaros kaže:

    @ Pajo Vizin

    Ja sam upotrebio rec “karton” prava rec j je “Kotonid”. Polazna tacka i jednog i drugog je skoro ista ali dalja prerada se razlikuje. Karton dobro upija vodu i onako vlazan se brzo raspada. Kotonid skoro uopste ne upija vlagu zahvaljujuci svojo nesto zahtevnijoj preradi. Zbog toga su se cesto od njega izradjivali koferi koji su odlicno podnosili kisu i sneg. Sam Kotonid se izradjuje prvenstveno od pamucnih vlakana (Coton) dok za karton, vlakna mogu biti ne samo od pamuka (pamucnih tkanina) nego i nesto jeftinijih sirovina. Meni je poznato da su se od kotonida izradjivali kaisevi, narocito za farmerke, i na prvi pogled su delovalo vrlo lepo i skupo. Pogotovu jer se na njh vrlo lako mogla utisnuti neka mustra ili sara ili kakav motiv. Posle krace upotrebe materijal bi poceo da se haba, gubi svoju lepotu i vrlo brzo da se lomi i puca na mestima gde je bio vise napregnut i doslo bi onda do zamora materijala. Jednostavno nije bilo one fleksibilnosti i savitljivosti koju ima jedan pravi kozni kais.

OSTAVITE KOMENTAR