Politika privlačenja mladih: između onoga što Subotica ima i onoga što propušta

Privlačenje mladih u jedan grad nije pitanje imidža, već konkretnih uslova. Gradovi koji danas uspevaju da zadrže i privuku mladu populaciju ne oslanjaju se na opšte poruke o „kvalitetu života“, već na jasno definisane politike koje rešavaju tri osnovna pitanja: gde se mladi školuju, gde rade i kako dolaze do prvog krova nad glavom.

Subotica u ovom trenutku može da odgovori samo na jedno od ta tri pitanja — delimično. Privreda postoji i u određenoj meri generiše potražnju za radnom snagom. Međutim, bez razvijeniheg sistema visokog obrazovanja i bez aktivne stambene politike, taj potencijal ostaje nedovoljan da bi grad bio mesto u koje se mladi dolaze, a ne iz kog odlaze.

U tekstu o mogućnosti osnivanja univerziteta u Subotici od pre pet godina, pokazano je da razvoj visokog obrazovanja nije pitanje ambicije, već racionalne potrebe. Grad koji ima industriju mora imati i institucije koje stvaraju kadrove za tu industriju. U suprotnom, proizvodi se sistem u kome se mladi školuju u drugim centrima i tamo ostaju. To nije posledica ličnih odluka, već posledica odsustva infrastrukture u samom gradu.

Međutim, problem Subotice nije samo u tome što takva infrastruktura nije dovoljno razvijena, već i u tome što su propuštene konkretne prilike da se ona uspostavi.

Prodajom Prve kasarne, grad je izgubio prostor koji je mogao da postane univerzitetski kampus. Takve lokacije, objedinjene i infrastrukturno spremne, predstavljaju retkost i osnovu za dugoročan razvoj visokog obrazovanja. Umesto da se taj prostor iskoristi za funkciju koja generiše znanje, mladu populaciju i urbani život, on je trajno izuzet iz tog potencijala. Ne mora se daleko tražiti sličan primer. U Mađarskoj, veliki broj bivših kasarni je pretvoren u kampuse.

Prva kasarna

Slično važi i za Dom vojske, koji je mogao da posluži kao jezgro naučno-tehnološkog parka i generator daljeg razvoja. U gradu koji već ima industrijsku bazu, takav prostor bi imao jasnu ulogu — povezivanje obrazovanja, istraživanja i privrede. Time bi se stvorio ambijent u kome mladi ne samo da mogu da se zaposle, već i da razvijaju sopstvene projekte i kompanije.

Ključni i najbrži korak jeste transformacija Visoke tehničke škole u Tehnički fakultet, uz saradnju sa Fakultetom tehničkih nauka iz Novog Sada. Takav model je institucionalno izvodljiv i direktno vezan za potrebe lokalne privrede. On predstavlja realan početak, a ne dugoročnu projekciju.

Visoka tehnička škola

Ali ni to nije dovoljno ako se istovremeno ne reši drugo ključno pitanje — stanovanje.

Primer Banja Luke pokazuje kako izgleda kada grad odluči da vodi aktivnu politiku privlačenja mladih. Besplatni placevi, tipski projekti kuća i smanjenje troškova izgradnje nisu samo ekonomska mera. Njihova suština je u kvalitetu života koji takav model omogućava. Porodična kuća sa dvorištem nije samo pitanje kvadrata, već prostora u kome deca odrastaju. To je bezbedan prostor za igru, neposredan kontakt sa okruženjem i život koji nije sveden na zatvorene stanove i preopterećene urbane blokove. Upravo u tome leži razlika između planiranog razvoja i onoga što smo već videli u Novom Sadu — nekontrolisane izgradnje u kojoj su čitavi delovi grada izgubili osnovne elemente urbanog kvaliteta. Kada između zgrada nestanu dvorišta, zelenilo i prostor za decu, to više nije samo pitanje estetike, već direktan uticaj na način života.

Primer urbanih naselja sa kućama

Zato stambena politika nije samo socijalna mera, već i urbanistička odluka o tome kako grad želi da izgleda i funkcioniše.

Subotica takvu politiku nema. Politika subotičke gradske vlasti je godina suprotna – građevinske parcele u vlasništvu grada rasprodaje na licitacijama kako bi popunjavala rupe u budžetu. Zato se danas suočava sa situacijom u kojoj ne samo da ne privlači nove mlade ljude, već ne uspeva da zadrži ni one koji su u njoj odrasli. Odlazak počinje sa studijama, a završava se trajnim preseljenjem kada se studije završe.

Upravo zbog toga, politika privlačenja mladih u Suboticu mora biti postavljena kroz dva paralelna pravca.

Prvi je dalji razvoj visokog obrazovanja — konkretno, kroz prerastanje Visoke tehničke škole u Tehnički fakultet kao jezgro budućeg univerziteta. Drugi je uvođenje aktivne stambene politike koja će mladima omogućiti da u tom istom gradu mogu da kvalitetno žive, a ne samo da rade.

Bez ta dva elementa, Subotica ostaje grad koji generiše potrebu za mladima, ali ne i uslove da oni u njemu ostanu ili dođu.

dr Nikola Ilanković